On-line Documents > home
english
latinica
cirilica
download pdf
Europe at the death of Charles The Great 814., A School Atlas of
English History ed. by Samuel Rawson Gardiner, M.A. LL.D.
Serbinum
Geografski raspored jezika
Dr Đorđe Janković: "Ugrađeno nipodaštavanje srpske istoriografije prema našim
mitovima i predanjima, sputava nas da ustanovimo njihovu vrednost, jer je to
čisto arheološkim metodama teško izvodljivo. Na primer, poznosrednjevekovni
gradovi-utvrđenja istočno od reke Bosne, ukoliko ne nose svoje ime, nazivaju se
po pravilu "Grad proklete Jerine", a zapadno od Bosne "Grad Crne kraljice" pa i
"Grad Marije Terezije". Očigledno je reč o jednom istom mitu, o nevoljenoj
vladarki. Tu su i toponimi "Reljina gradina", "Gradina Ljutica" (Bogdana) na
Uni. Sasvim je moguće da su te gradine rodna mesta ili prvobitni posedi onih po
kojima su prozvane, koji su stupili u službu Nemanjića i na istoku stekli slavu,
zvanja i imanja, što se za Relju Krilaticu, ćesara cara Dušana, i zna. To je
prirodno odlaženje vlastelčića-ratnika na istok iz siromašnog dinarskog
prostora. Drugi je slučaj sa predanjima o vojvodi Momčilu, njegovom krilatom
konju i gradu Pirlitoru, koji ukazuju možda na neka starija vremena i povezanost
klisura Tare sa klisurama oko Drvara. Dakle i mitovi pokazuju jedinstvenost
današnjeg srpskog etničkog prostora od vajkada."
Ivan Mužić: “Istočni ili dinarski panteon... obuhvaća većinom štokavske mitove
iz istočne Like, dalmatinske Zagore, Bosne, Hercegovine i Slavonije. Zapadna mu
je granica oko rijeke Une i Krke, a do mora doseže samo na južnijem primorju,
Braču i Mljetu (izbjeglice pred Turcima).”
Polapsko-balticki Sloveni u VI-XII v., Relja Novakovic,
"Selo je bilo najmanja jedinica naselja. Grupa sela činila je teritoriju
utvrđenog grada (civitas), koja se verovatno kod Glamočana nazvala župa. Više
teritorija utvrđenog grada činilo je pleme ili plemenski savez. Tako su Milčani
850. godine imali trideset teritorija utvrđenih gradova, srpska plemena zapadno
od Mulde pedeset, a Glomači oko Majsena četrnaest."
Daleminci
----------
-"I pored podele Srba čak na desetak državica od kraja XIV stoleća, prvobitni
etnički prostor je zadržao kulturnu jedinstvenost. To najbolje pokazuju stećci
(nadgrobni mramori -dat im je i poseban naziv "stećci" iako takvih naziva za
groblja nema). Stećci su masivni kameni nadgrobni spomenici, najčešće u vidu
različitih sanduka. Ima ih ukrašenih, bilo figurama bilo nekim simboličnim
predstavama ili šarama. Njihova umetnost je dobro poznata i odavno privlači
pažnju. Propaganda je stećke dugo prikazivala kao vid bogumilske umetnosti, što
se pokazalo kao netačno.[59]Zapisi na stećcima su bez izuzetaka ćirilični.
----------
Prof. Dr. Vaso Glušac
"А да су ови босански исељеници доиста и стариком из Босне, т.ј. да су они
потомци оних чланова „босанске црквё" из 14. и 15. века, јасно je и по самом
времену, када су се иселили и када су Турци оне крајеве освојили. Али имаде и
других знакова, по кој има се то даде закључити. Имена њихова сасвим су једнака
старим споменицима из тих крајева Тако на пр. Радоје, Вук, Драгослав, Милош,
Станиша, Вукомир, Драгиша, Вукосав, Јурај итд. Један од њихових првака и војвода
зове се Јурај Радивојевић. Ваш ово име Јурај најбољи намједоказ, да. су то
аутохтони Босанци и припадници старе,, босанске цркве", а не досељеници из
Србије у Босну, па тек онда из Босне у Жумберак, како то хоће да докажу неки
назови историчари који тврде, да су босански Срби досељени из Србије. Danubius fluvius Europae maximus, a fontibus ad ostia, 1635.
Ове сеобе Срба Босанаца према северу и западу биле су после турског освојења
унутрашње Босне 1463., па после освојења Херцеговине 1482., а нарочито после
освојења Босанске Крајине 1528., где су се пре тога биле повукле многе породице
из унутрашњости Босне пред инвазијом турском.155 Без сумње неки су се Босанци
насељавали по Далмацији и раније, за време самосталне босанске државе, jep je
Далмација с отоцима неко време припадала босанској крал>евини. Ови Срби
исељеници из Босне и према северу и према западу редовно су православие вере.
Нико никада и нигде није забележио какве богомиле или какве патарене. А да их je
било, макар и не у тако огромном броју, као што то наши историчари тврде, без
сумње би се међу исељеницима из Босне барем једном споменули. Међутим спомена им
нема апсолутно нигде, ни у ILLYRICVM, IOAN SAMBVCVS/ORTELIO SVO S., 1572.
In his study of the Slavs (De Originibus Slavicis, 1745), Joan Christofori de
Jordan, one of the founders of
Gesta Hungarorum (1282-1285) садржи информације сакупљене на бази народне
традиције. Према овом источнику у једном пљачкашком походу под водством Lele,
Bulcza и Botonda, у раном X столећу, Мађари су сишли преко Србије (Terra Rachy,
како су Мађари називали
Izvori i literatura
Einhard "Anali"
"Liudevitus Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatie
partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit"
, sto odgovara: [Ljudevit
(knez donje Panonije 822. - prim. Serbdom) ostavivisi grad Sisak, pobeze k
Srbima, za koji se narod veli, da poseduje veliki deo Dalmacije).
Relja
Novakovic, u svom delu iz 1977, kaze: "...On (franacki hronicar Ajnhard) u
svojim Analima opisuje i ustanak panonskog kneza Ljudevita (818-823). U tom svom
delu, za nasu istoriju dragocenom, Ajnhard na jednom mestu kaze kako je Ljudevit
jednom prilikom pobegao iz Siska i otisao medju Srbe. Po svemu sudeci Srbi su
tada ziveli negde u predelu Une, cak mozda i zapadno od nje, sasvim verovatno na
podrucju danasnje Like."
Franjo Racki, hrvatski istoricar, kaze, da kako
se rimska provincija Dalmacija prostirala od Jadranskog mora do Panonije, pod
tim Srbima, koje pominje franacki analista Ajnhard, smatraju Srbi u Bosni.
Srb na Uni se pod tim imenom pominje jos u srednjem veku. Serbinum (današnja Gradiška na Savi)
čiji je najraniji pomen zabeležen u Ptolemejevoj Geografiji iz 2. stoleća da bi
se kasnije pominjao (Itinerarium Antonini, Tabula Peutingeriana) pod većim
brojem modifikovanih oblika: Serbinon, Serbinum, Servitium, Seruitio, Servitii,
Serbitium. U delu Anonymi Ravennatis Cosmographia iz 7 - 8. stoleća upisano je
Serbitium. (
http://www.opstina.gradiska.com/o_gradu/istorija/glavna.htm )
Arheologija
Djordje Jankovic, ugledni strucnjak za srednjovekovnu arheologiju, koju predaje na Filozofskom fakultetu u Beogradu,: "Za sada ima dovoljno podataka za konstataciju da Srbi od šestog veka žive na takozvanom dinarskom prostoru, znaci tamo od Like na Zapadu do Kosova na jugoistoku, iako verujem da ih je bilo i na drugim prostorima."
Zbog nedostatka pisanih izvora u tom periodu koji bi se doticali te problematike, arheologija se pokazala kao jedina nauka koja moze baciti novo svetlo na ovaj problem. U tom slucaju se radi o nalazima iz okoline Bosanskog Grahova (IV vek), a kontinuirana pojava srpskih tragova je u periodu od VII do IX veka, po nalazistima na Dalmatinskom Kosovu (Vrbnik, Ramljane, Uzdolje), u lickoj zupi Srb, na podrucju severno od Knina, zatim izmedju Gracaca i Korenice, a na jugu od Svilaje i Drnisa do Zelingrada. Juzno od pomenutih teritorija je zivelo neko nama nepoznato slovensko pleme. Franacko carstvo, svojim napredovanjem, istiskuje iz ovih krajeva Srbe. Posle zakljucenja Ahenskog mira, 812 god, srbi su izgubili predele zapadno od Dinare i Une. Tada se, pod franackom vlascu, javljaju Hrvati u Ravnim Kotarima. (Djordje Jankovic, Arheoloski spomenici Srba zapadno od Drine i Une, rezime). Takva situacija, u vreme Ahenskog mira, je svakako vrlo slicna onoj koju je zatekao i opisao Porfirogenit u svom delu.
Letopis Popa Dukljanina, XII vek
LPD je Srbiju podelio na dva dela, i to ovako: "Surbiam autem quae et
Transmontana dicitur, in duas divisit provinciam: unam a magna flumine Drina
contra occidentalem palagam usque and montem Pini, quam et Bosnam vocavit,
alteram vero ab eodem flumine Drina contra orientalem plagam usque ad Lapiam et
[ad paludem Labeatidem], quam Rassam vocavit". Dakle, LPD Bosnu i Rasku naziva
zajednickim imenom Srbija, sto jasno pokazuje jedinstven srpski nacionalni
identitet.
kralj Budimir (Svetopelek) je podelio zemlju prema geografskim karakteristikama i narodima na dva osnovna dela, na Primorje (Maritima) i na Zagorje (Transmotana). Ovo Zagorje on naziva jos i Surbia. Kao granice Bosne data su dva, na izgled, jasno formulisana podatka: Drina i Mons Pini.
U istocnu granicu, Drinu, gotovo da niko ne sumnja, ali je trazenje Borove planine (Mons Pini) izazivalo a i sada izaziva velike teskoce. To sto se jedan broj naucnika slozio da bi Borova planina mogla biti danasnja Borova glava u predelu gornjeg Vrbasa ne mora da znaci da je problem Borove planine resen i da sad znamo tacnije gde je zapadna granica Dukljaninove Bosne odnosno Surbije. Pre svega, zaboravlja se da je Dukljanin geografski polozaj Primorja (Martima) odredio rekama koje teku sa planina i uticu u more [Jadransko] a da je to Primorje, koje on deli na gornju i donju Dalmaciju, odnosno na Belu i Crvenu Hrvatsku, zamisljao od Valvadina (Vinodola) do Bamblone (Draca). Kad su se naucnici opredelili za Borovu glavu zamisljajuci pod tim polozaj Dukljaninove Borove planine kao da su zaboravili da je on rekao da Surbija zahvata citavo Zagroje, znaci celo podrucje koje se pruzalo s one strane planina koje su razdvajale Primorje od Zagorja, sto bi moralo znaciti i Vinodolsko Zagorje. Kad bismo se ogranicili na Borovu glavu u izvornom toku Vrbasa znacilo bi da bismo sasvim zanemarili veliki prostor izmedju Vrbasa i Kupe, koji Dukljanin ukljucuje u Surbiju, odnosno u njen zapadni deo - Bosnu. Posebno je pitanje da li je Dukljanin bio u pravu kad je taj prostor ukljucio u Surbiju, odnosno u Bosnu, jer nam nista ne kaze na osnovu cega je dao ovakav opis Surbije. U svakom slucaju, ne mozemo taj prostor zapadno od Vrbasa odbaciti dok se ne uverimo da ga je Dukljanin bez osnove ukljucio u Surbiju. Dakle, dofod se ne dokaze da zapadno od Borove glave ne postoje ili nije postojala nikakva druga Borova glava, Borova planina ili slicno ne mozemo tvrditi da se Dukljaninova Surbija prostirala na zapadu, preko Bosne, samo do Borove glave u predelu gornjeg Vrbasa."
De Administrando Imperio, X vek
Ako ovom dodamo jos da i Porfirogenit, 200 godina stariji od Dukljanina, tvrdi da Lika, Krbava i Gacka cak ni u njegovo vreme nisu ulazili u sastav ni geografske ni politicke Hrvatske, vec da te tri oblasti "njihov ban samo drzi pod svojom vlascu", mozemo sa pravom pretpostaviti da se i do X sacuvalo znanje da su Lika, Krbava i Gacka jos i ranije sacinjavale ili posebno podrucje sa posebnim nazivom ili su pre ukljucivanja u hrvatsku drzavu pripadale nekom drugom plemenskom sastavu. I ako ni posle ovoga ne mozemo reci da smo dokazali nesto nepobitno, ostaje i dalje upadljivo da car te tri oblasti ne zamislja u sastavu Hrvatske, koja pripada Primorju, da Ljudevit iz Siska bezi medju Srbe, koje pre svega treba traziti u predelu Srba ili gornje Une a da su uopste Lika, Krbava i Gacka u Ljudevitovo i Bornino vreme sacinjavale podrucje koje po svemu sudeci nije tada bilo u politickoj zavisnosti od Primorske Hrvatske. Ako bi se sve ovo moglo potvrditi drugim argumentima, dosli bismo do zakljucka da bi se sa Krbavom, Likom i Gackom sasvim poklapao prostor gotovo do Kupe, sto bi znacilo i vinodolsko Zagorje, pa bismo mozda mogli zakljuciti da Dukljanin nije bez osnove citavo Zagorje podveo pod jedan politicki ili etnicki pojam, pod Surbiju
Narodni mitovi i predanja
Lužički Srbi u srednjem veku
Po Jastrebovu izradio B. Krejcik
-Jan Brankačk
Lužički Srbi u srednjem veku - osnovne linije za njihovu istoriju od VI do XII
veka
Počeci lužičkosrpske istorije i staništa plemena
In "Kamen die westslavischen Daleminci aus Dalmatien?", Kunstmann traces
Germania's Serbs called Dalminci/Glomaci (Sclavi, qui vocantur Dalmatii) to
Illyria's Serbs, to Duklya/Dalmatia, to Dlamoc and Glamoc (1983).
Dass ebenfalls
altsorbisches Glomac aus dem Landschaftsnamen Dalmatia enstanden sein kann, hat
eigentlich schon £. Schwarz überzeugend gezeigt. Mit vollem Recht hat Schwarz
aber auch altsorbisches Glomac, das noch heute in dem Namen der Stadt Lommatzsch
enthalten ist, mit dem dalmatinischen ON Glamoc in Verbindung gebracht, was
besagt, dass beide Toponyme Vertretungen für
Dalmatia sind, ohne dass dabei einem unbekanten alteuropaischen Volk die Rolle
des tertium comparationis zugewiesen werden muss.
Die im Titel dieses Beitrages aufgeworfene Frage ist damit wohl überzeugend
beantwortet. Der Stammesname der Daleminci ist nun, nachdem die griechische
Herkunft des Abodriten-Ethnonyms erkannt wurde, der zweite Hinweis darauf, dass
die slavische Besiedlung Nord-west- und Mitteldeutschlands—jedenfalls zum
Teil—vom Balkan her, aus dem Süden, nicht aus dem Osten erfolgte.
Natpisi
Proto Svetislav Davidović
Srpska pravoslavna crkva
u Bosni i Hercegovini
od 960. do 1930. godine, -1930.
Treće izdanje Novi Sad, 1998.
Internet izdanje 2002
Srednjovekovna "Bosanska crkva" nije bila ni bogomilska ni patarenska. -
Bratstvo, XIV, Sarajevo 1938.
"59 Na cesti iz Glamoča u Lijevno (zapadna Bosna) ima u selu Carvici grob
bosanskog velmože Milutina Marojevića iz 14. ili 15. stoljeća. Natpis je na
njemu ćirilicom, a skoro pred svakom riječi stoji krst. Ma da "učeni" ljudi taj
grob nazivaju bogomilskim, okolni narod vjeruje, da je to pravoslavno groblje.
(Isaije Mitrović u "Politici" 1930. g.). A takvih grobova ima vrlo mnogo u Bosni
i Hercegovini."
Groblja sa stećcima smeštena su na istom prostoru kao i stara paganska groblja
sa humkama. Znači da su i naselja u blizini, te da postoji kontinuitet
održavanja starog, stočarskog načina života. Sa širenjem Srba stočara na zapad
(Vlasi) širi se i upotreba stećaka, pa ih ima mnogo u Dalmaciji i u Krajini, od
Cetine do Like i Pakraca.
Groblja sa stećcima nalaze se pored crkava, srušenih i onih koje danas postoje i
gde se danas sahranjuje.[60] Po pravilu, to su crkve okrenute ka istoku,
pravoslavne, kao i sami stećci. U retkim slučajevima crkve su i savremena
groblja uz stećke - katolički. Kada se prvobitni izgled sada katoličke crkve
može ustanoviti, vidi se da su to prepravljane crkve. Na primer, crkva Svetog
Đorđa u Cavtatu, oko koje ima lomljenih stećaka, danas na istočnoj strani ima
ravan zid. Međutim, iznutra u oltarskom prostoru vidi se u podu sačuvana
polukružna apsida. U Mokrom polju, kod Zavođa blizu Knina, na očuvanom groblju
sa stećcima, nalaze se ruševine crkve polukružne apside. Na njenu apsidu dozidan
je sa istoka prav zid kao u Cavtatu. To dozvoljava pretpostavku da su nekada sve
crkve na grobljima sa stećcima bile pravoslavne.
Sa rasporedom stećaka podudara se istovremena grnčarija, prikupljena na
iskopavanjima. To je grnčarija osobena za srpski dinarski prostor, grubo rađena,
najčešće na sporom vitlu. Zastupljena je uglavnom loncima za kuvanje, dugog,
razgrnutog oboda, bez ukrasa šaranih utisnutim valovnicama, prugama i jamicama.
Na dnu mogu imati otisak pečata s vitla. Zapadno od Drine nalaženi su u
utvrđenim gradovima, a na prostoru Despotovine - i u manastirima koji su
istraživani.[61] Datuju se vreme turskih pohoda - pozno XIV i XV stoleće. Takvo
grnčarstvo je odlika prvobitnog srpskog etničkog prostora, sačuvana do
najnovijeg vremena. Raspored radionica sa sporim vitlom u XX stoleću, podudara
se potpuno sa rasporedom lonaca iste izrade iz XIV-XV stoleća, pa čak i izgled
lonaca.[62]"
Srednjovekovna "bosanska crkva" bila je pravoslavna, 1924.
https://members.tripod.com/cafehome/vg4350_l.htm
Bogomilsko pitanje u istoriji Južnih Slovena, Prosveta, XXI, 2, Sarajevo 1937.
Istina o bogomilima, Beograd 1945.
Istina o bogomilima, Prosveta 1941.
Problem bogomilstva, Godišnjak istorijskog društva BiH, V, Sarajevo 1953.
Ban Kulin : i "crkva Bosanska" - Humska kneževina, Beograd, 1940.
Nekoliko pitanja iz proslosti BiH
Да је горњи гламочки војвода Јурај Радивојевић баш стари аутохтони Босанац,
доказује баш његово име, којеје специјалитет босански. Грчко календарско име
Георгије у нашим старим босанским споменицима редовно се пише Юраи, а у
споменицима, који потиче из Србије, ово се име пише Гюрьгь. Данавшња имена
Ђорђо, Ђурађ, Ђуро, (ово последње и код католика) уобичајила су се код нас у
Босни много касније, док je у средњем веку име Јурај долазило често и било
у обичају, о чему се свак може уверити из старих босанских повеља Чак се спомиње
и један кнез Јурај Радивојевић 1435. године; дакле потпуни и имењак и презимењак
овога нашег војводе Јурја Радивојевића, који je 1530. оставио свој стари завичај
негде у Гламочким врховинама и потражио други бољи и мирнији у Жумберку.
Неки од ових Срба Босанаца одселили су и даље на север у Доњу Словенију. Њихово
се село зовe Бојанци, срез Чрномељ у близини Новог Места Има их и данас око 50
кућа, а деле се на три племена: Врлиниће, Радојчиће и Кордиће. Врлинићи славе
Св. Ђурђа, Радојчићи Св. Николу, a Кордићи Св. Лазара Међу њима живи традиција,
да су се тамо доселили пре 350 година, што би се од прилике слагало са сеобом
Срба Босанаца у Жумберак.
Босни ни изван Босне. Па где су онда? У лажним документима средњовековних
папских инквизитора и у расправи Фрање Рачкога Богокили и Патарени, одакле су их
наши старији историчари унели у своје историје и школске књиге, а наставници су
ту причу даље по школама препричавали. И тако се догодило,
да сва наша иителигенција/која je прошла кроз средњу школу, знаде причати о
босанским богомилима, и верује, да су се утопили у исламу."
De Originibus Slavicis, 1745, Joan Christofori de Jordan
Slavistics in Germania, believes that early German sources, namely Einhard (e.g.
Sorabos, quae natio magnam Dalmatiaepartem obtinere dicitur), offer important
information as to Serbia-Bosnia's western borders. According to Christofori, all
the historical evidence strongly suggests that Serbi-Bosnia's western border ran
along the Una and Sava rivers, centered at Srb, an ancient stronhold on the Una
River. For the latest authoritative word on Serbia-Bosnia's 'original' borders
and the location of the 'inhabited cities' cited by Constantine: S.M. Cirkovic,
"Naseljeni gradovi" Konstantina Porfirogenita i najstarija teritorijalna
organizacija, Zbornik Radova Bizantoloski Institut 37, 1998.
The following review of Kunstmann's articles is intended only to identify the
subject and suggest the general nature and thrust of his explorative inquiries.
It goes without saying that in many instances, a serious discussion of the
issues and questions raised (e.g. Kunstmann's reference to and undertanding of
Primordia) requires and deserves nothing less than a monograph of considerable
weight and length.' Gesta Hungarorum
Historia francorum qui ceperint Jerusalem -Raymond d'Aguiliers
Пред крај XИ столећа, 1096. године, забележено је да су крсташи грофа
Рајмонда, који из Тулуза крећу према Палестини, прошли кроз земљу Словенију
(Sclavonia), од Лике до Драча, чији је краљ био Бодин (regem Sclavorum), са
престоницом у Скадру. Никаквој другој држави ни помена.
Из збивања у то време може се разабрати да је Хрватска у уском појасу у приморју
од Задра до Спљета била највећим делом прикључена Србији 1070-1074, а затим од
1089. То произлази из података да Нормани заробљавају хрватског краља, да долази
до династичке смене у Хрватској и низа других околности, које се овде не могу
разматрати.
"Raymond d'Aguiliers:
Historia francorum qui ceperint Jerusalem
1. Raymond of Toulouse and Adhémar of Le Puy
While advancing into the land of Slavonia they suffered many losses on the way,
especially because it was then winter. For Slavonia was such a desert and so
pathless and mountainous that we saw in it neither wild animals, nor birds for
three weeks. The inhabitants of the region were so boorish and rude that they
were unwilling to trade with us, or to furnish us guidance, but instead fled
from their villages and their castles. Indeed, they even butchered like cattle,
or, as if they had done much harm, the feeble aged and the weak poor, who,
because of their weakness, followed our army at a distance. Nor was it easy
amidst steep mountains and thick woods for our armed knights to pursue the
unarmed brigands who were acquainted with the country. But they suffered them
constantly, unable either to fight or to keep from fighting. Let us not pass
over a certain illustrious act of the Count. When the Count with some of his
knights had been hedged about for some little time by the Slavonians, he made a
charge upon them and captured as many as six of them. And when, on this account,
the Slavonians pressed upon him the more violently, and the Count was compelled
to follow the army, he ordered the eyes of some of them (the prisoners) to be
torn out, the feet of others cut off, and the nose and hands of still others to
be slashed, so that while the pursuers were thus moved at the sight and
preoccupied with their sorrow, the Count could safety escape with his
companions. And thus, by the grace of God he was delivered from the straits of
death and this difficult situation.
Indeed, what courage and wisdom the Count displayed in this region is not easy
to relate! For we were in Slavonia for almost forty days, during which time we
encountered clouds so dense that we could feel them and push them before us with
a slight movement. Amidst all this, the Count was fighting constantly at the
rear and ever defending his people. He was never the first, but always the last,
to encamp, and though the others went to rest at midday, or at evening, the
Count often did so at midnight, or at cockcrow. At length, through the
compassion of God, the labor of the Count, and the advice of the Bishop, the
army so crossed (Slavonia) that we lost no one there from hunger, and no one in
open battle. On that account, I bear witness, God wanted his army to cross
Slavonia, in order that the boorish men who did not know God, upon recognizing
the valor and patience of His knights, might either lose something of their
wildness or be brought without excuse to God's judgment. And then, after many
labors, we came to the king of the Slavonians at Scutari, The Count swore
friendship with him and gave him a large tribute, so that the army might buy or
seek necessaries in security. But this was a (vain) expectation, for we did
penance enough for the peace we had sought when thereafter the Slavonians,
raging in their usual manner, killed our men and took from the unarmed what they
could. We sought not vengeance, but a place of refuge. So much about Slavonia.
We came to Durazzo.
..."
Вредело је поменути тежак пут крсташа под Рајмундом Тулуским у зиму 1096/7
године. Они су путовали скоро 40 дана кроз "Славонију" (Сцлавониа), од западне
границе до Скадра, где их је дочекао краљ Бодин.[52] С обзиром на дужину пута,
вероватно су ушли у Србију негде на подручју Лике, на крајњем западу Србије. У
време краља Михаила (око 1055-1082) и краља Константина Бодина (око 1082-1101),
Србија је представљала озбиљног противника за суседне силе. Мада су се
спољнополитичке околности измениле, српска држава је остала снажна и мање-више у
истом обиму као и пре.
Провансалци су последњи од крсташа прошли нашим земљама. У зиму 1096./7., под
вођством тулуског грофа Рајмунда. Они су дошли у Далмацију преко северне Италије
и Истре, сувим, не обавестивши о том краља. С тога је сасвим разумљиво што су на
путу имали много неприлика. Хрвате и Србе њихов опис приказује као сурове и
грабљиве, пуне неповерења, који беже од њих и неће да им чине никакве услуге.
Замља, кроз коју су прошли, описана је тачно као брдовита и уз то као горовита,
с великим рекама; слабо је обрађена и мало настањена. Становништво јој се, у
главном, бави сточарством. На том путу страдали су последњи одреди и залутали и
одвојени појединци од домаћих, непријатељски расположених, људи. За освету, и да
застраше, крсташи су секли словенским заробљеницима руке, ноге и носеве или су
им копали очи, и тим су их огорчавали још више. Тај тешки пут крсташа трајао је
до Скадра четрдесет дана. У Скадру их је, међутим, краљ Бодин примио врло лепо и
побратио се чак са грофом Рајмундом. Али није могао да спречи и даља
узнемиравања крсташа, која су престала тек њиховим доласком у Драч. Састанак
Бодинов са Рајмундом последњи је историјски спомен, који је очуван о зетском
краљу. Датум његове смрти није познат; али у новом српском покрету од 1106. год.
њему више нема трага. Врло је вероватно, с тога, да је умро негде између
1098.-1105. године. Сахрањен је код Скадра, у цркви Св. Сергија и Вакха.
Продирање Турака у Малу Азију и освајање Палестине са Јерусалимом давало је
повода папама, да крену акцију о "ослобођењу светих места". Иницијативу је дао
агилни Гргур VII. Кад је папа Урбан II 1095. год., на саборима у Пјаченци и
Клермону, стао да зазива помоћ хришћанског света за крсташки рат и у одушевљеним
проповедницима, као Петру Амијенском, наишао на погодно оруђе, узталаса се читав
запад и убрзо се организова први поход у Палестину. Али крсташи, скупљени са
разних страна, од белосветских авантуриста, беху све пре него заточници божији.
Гибон их је назвао оштро "животињама без разума и без човечности", а немачки
хисторик Г. Кауфман рече за њих да су били "поруга на религиозне циљеве, које су
узели за плашт". Један, и то већи, део тих крсташа прошао је и кроз наше земље
долазећи нам преко Мађарске. Они су обично прелазили код Београда и моравском
долином ишли до Ниша, а одатле понајчешће преко Софије и Адријанопоља за
Цариград. Први је прошао, у пролеће 1096. год. француски витез Готије са своја
четири сина и 15.000 људи. Још испред Београда они су изазивали против себе
тамошње становништво крадући и отимајући њихову стоку. Кад су, кренувши из
Београда, зашли у густе моравске шуме, између њих и тамошњег становништва почињу
праве борбе. И једна и друга страна хоће пљачке; а мржња је била велика код
наших и због тога, што је цео поход личио на завојевачку најезду. У густежу
шума, где их наши пресрећу, погинуо је међу осталима и сам Готије. Друга група
крсташа, под вођством Петра Амијенског, хотећи да освети раније другове, изазива
нове сукобе. Од њих је, већ пре преласка Дунава страдао Земун, а после нарочито
Ниш, у ком је грчки заповедник према њима имао обзира и био на вери обманут.
Трећи одред, највећи, под вођством Готфрида Буљонског, прошао је мирно, пошто су
и грчке власти и сами крсташи предузели потребне мере опрезности и пажње.
Византијска принцеза Ана Комнина
Један од најважнијих и најбољих извора за историју Византије (и Балкана), класично историјско дело - АлексијадаTHE ALEXIAD OF ANNA COMNENA
BOOK IX
Turkish War : Dalmatian Interlude (1092-4) : Conspiracy of Nicephorus Diogenes (1094)
For now Bolcanus (српски велики жупан Вукан - С) (who ruled over the whole of Dalmatia, and was active in speech and in deed) marched out of his own borders and proceeded to devastate the towns and lands around and actually seized Lipenium itself, set fire to it and burned it down-this was when the sun had twice completed its circuit since the destruction of the Scythians. On receipt of these tidings the Emperor thought them unbearable, so gathered together a considerable army and marched to meet the Serbians along the direct road to Lipenium (тј. Липљан - С) ...However, when the Emperor had occupied Scopia, Bolcanus sent envoys with overtures of peace, and absolved himself from all blame for the evil happenings, but laid it all on the Roman satraps by saying, "They are never willing to remain within their own frontiers, but have made frequent inroads which have entailed a great deal of loss on Serbia. I myself will never do anything of the kind again, but will return to my country, send hostages from among my own kinsmen to your Majesty, and not overstep my boundaries again."
----------
Srednjovekovna naselja u zupama Zemunik (Zemljanik), Banjica i Vrbanja |
"Poslednji 'kralj Srbljem' Stefan Tomasevic je kao kraljevic bio i poslednji
'srpski despot' jer je bio ozenjen cerkom despota Lazara Brankovica, Jelenom.
Poslednji srpski srednjovekovni kralj je krunisan u Jajcu 1463 godine. 1463. godine mu se vojska predade Turcima bez boja (navodno su narodu dodijale neprestane trzavice.), te iz Bobovca utece u Jajce pred Turcima, a odatle u Kljuc. U Kljucu je uhvacen i odveden sultanu Mehmedu Drugom koji mu odsece glavu. Rodonacelnik srpske vladarske kuce Kotromanic je bio Prijezda (Prijezda II, zupan Zemunika 1267, ban 1287-95, *ca 1233, +1295), prvobitno zupan Zemunika kod Banja Luke, rodjak Ninoslava -sina Radivoja. Prijezda se 1287. god. povukao sa vlasti i na svom imanju kod Banja Luke provodio je svoje poslednje dane. Imao je sinove Prijezdu Drugog, Stefana i Vuka. Vlast su podelila njegova dva sina ('plemeniti muzevi') i to tako da je Stefan vladao u istočnom delu Bosne dok je Prijezda II vladao u zapadnom delu. Stotinjak godina posle sece poslednjeg srednjovekovnog kralja Srba, 1580-te Turci osnivaju bosanski pasaluk, cije je prvo sediste bila Banja Luka koja je ostala središte pasaluka sve do 1639-te godine kada je zbog austrijskih ratova to postalo Sarajevo pa onda Travnik 1697 i tek onda opet Sarajevo 1850. Danas je Banja Luka glavni grad Srpske, a Sarajevo Federacije BiH." |
Strabon
"The Dalmatians have the peculiar custom of making a redistribution of land every seven years; and that they make no use of coined money is peculiar to them as compared with the other peoples in that part of the world, although as compared with many other barbarian peoples it is common. And there is Mount Adrium,50 which cuts the Dalmatian country through the middle into two parts, one facing the sea and the other in the opposite direction. Then come the River Naro and the people who live about it--the Daorisi, the Ardiaei, and the Pleraei."
----------
"Od najranijih vremena Srbe odlikuje pretežno stočarska privreda, po kojoj se
razlikuju od suseda. Prirodu srpske privrede, koja se održala u nekim vidovima
do naših dana, pokazuju i arheološki i pisani izvori.
Konstantin VII Porfirogenit je prvi ostavio belešku o stočarenju Srba. On piše
da Srbi Paganije stanuju na ostrvima Mljetu, Korčuli, Braču i Hvaru i da
"poseduju svoja stada i od njih žive".[14] Jovan Kinam, opisujući osvajanje
Galiča blizu Kosovske Mitrovice 1149. godine, beleži da su Vizantinci zarobili
mnoštvo varvara "koji su delom bili ratnici a delom stočari"[15] Istovremeni
zapadni izvori takođe beleže stočarsku privredu Srba. Vilhelm Tirski piše,
sredinom druge polovine XII stoleća, da Srbi žive u planinama i šumama, ne
poznaju zemljoradnju, imaju mnogo stada, mleka, sira, masla, meda i voska.[16]
Takav stočarski, još uvek sačuvan narodni život današnjih Srba, najcelovitije je
opisao Jovan Cvijić.[17] Sezonska kretanja koja je izdvojio, sa Dinarske oblasti
u međurečje Save i Drave, a donekle i u Primorje, verno odražavaju stari srpski
etnički prostor. Naselja su smeštena u brdsko-planinskim predelima, a preko zime
se ispaša traži u nizinama. Tako je bilo i u srednjem veku, kada su Srbi
nastanjivali Dinarsku planinsku oblast, sa nizom površi, te susedne župske i
ravničarske predele pogodne za zimovališta. U skladu s takvim životom morao je
biti položaj naselja, grobalja, izgled domaćinstava, zanati i narav
stanovništva.
To su naselja sa nadzemnim staništima drvenih zidova (u primorju su zidovi
morali biti kameni), raštrkana pojedinačno ili pomanjim grupicama. Hrana je
spremana na ognjištima unutar staništa ili na otvorenom prostoru. Porodice su
bile male (roditelji i deca), ali se živelo i u zadrugama. Mesta okupljanja
porodica, sela i župa bila su igrišta, po pravilu smeštena na visovima - nižim
za sela, višim za župe.
Važan činilac za srpsko društvo bio je kult predaka, koji odražavaju gromile,
spomenici pogrebnih obreda.[9] One se danas vide kao humke od kamena ili zemlje,
prečnika najčešće oko 5 m, a sačuvane su samo na tlu koje nije obrađivano. Na
mestu buduće gromile najpre je u privremeno stanište polagan pokojnik, dok je
pripreman pogreb. Posle spaljivanja ili sahranjivanja umrle osobe, na mestu
obrednog staništa podizan je spomenik za održavanje obreda posvećenih pokojniku
- trizne, daće, pomeni. Oni se arheološki sagledavaju kao ostaci pogrebne gozbe
- kosti od različitog pečenja i ulomci razbijenog posuđa. Ovaj običaj, zabeležen
krajem IV stoleća prvi put kod Grahova, održaće se veoma dugo, pa se i u
grobovima iz poznog srednjeg veka mogu naći tragovi trizne. Gromile iz IV-VIII
stoleća su uočene do pravca Šibenik - Obrovac, i u celoj Lici, dok je njihova
severozapadna granica neizvesna."
Lingvistika
Danas, kao i u srednjem veku, podrucje o kome govorimo je u jezickoj celini sa stokavskim istokom, a ne cakavskim zapadom. To je vrlo interesantan podatak jer jezik govori mnogo o srodnosti govornika geografski razlicitih podrucja, s-rod-nosti sto cini jedan rod, tj. narod.Lingvisticke napomene
O kontinuitetu govora od srednjeg veka pa do dan-danas govori i to da jezik tog podrucja ima jednim delom specificne karakteristike koje se ogledaju u jekavici sa nekim elemenitima ikavice, koje nisu "posudjene" od drugog dijalekata (najpre istocno-hercegovackog), vec su originalna karakteristika tog podrucja. Isto se moze reci i za siroku upotrebu reci kruh/kru/kruv, usporedo sa (h)ljeb.
Kruh je materija a hljeb oblik - moglo bi se reci i da je kruh sustina a hjleb forma. U staroj upotrebi bilo je uobicajeno govoriti o 'hljebu kruha'. U krajevima gdje je danas uobicajen izraz '(h)l(j)eb' on se pece u 'krusnoj peci'.
inace, etimoloski '(h)l(j)eb' je praslavenska i sveslavenska posudjenica iz gotskog 'hlaifs' (novonjemacki 'Laib'). Postoji i u baltickim jezicima (latvijski 'klaips', letonski 'kliepas'), sto upucuje da se moze govoriti i o balto-slavenskoj posudjenici, tj. da je posudjena veoma rano. Petar Skok (Etimologijski rijecnik, knj. 1, str 673) navodi:
Prvobitno je znacenje bilo 'u peci ispeceni kruh' kao visi stepen prehrambene proizvodnje prema starijem varenom kao 'kasa'. To je i razlog posudjenici.
U vezi dijalekata i narecja danas i u srednjem veku, pogledaj: Ivan Popovic, "Istorija srpsko-hrvatskog jezika"
Relja Novakovic, 1977
"...No, slutnje da je u Bosni u tim ranim vekovima bilo Srba, postaju smelije kad se pozoveno na jedan izvor stariji od Porfirogenita vise od sto godina, na franackog hronicara Ajnharda. On u svojim Analima opisuje i ustanak panonskog kneza Ljudevita (818-823). U tom svom delu, za nasu istoriju dragocenom, Ajnhard na jednom mestu kaze kako je Ljudevit jednom prilikom pobegao iz Siska i otisao medju Srbe. Po svemu sudeci Srbi su tada ziveli negde u predelu Une, cak mozda i zapadno od nje, sasvim verovatno na podrucju danasnje Like. Ako bi se to moglo dokazati i drugim izvorima dobili bismo znacajnu potvrdu napred iznete pretpostavke da su Srbi iz pribalkanske Srbije, negde na severozapadnim prilazima Balkanskom poluostrvu, svoj prodor na Balkan zapoceli iz Panonije iduci po svoj prilici dolinom Une, zadrzavsi se jedno vreme ne samo duz te reke i istocno od nje, nego cak i zapadno. Time bismo jos jace ojacali nasu pretpostavku da su se najstarija stanista Srba na Balkanu pocela stvarati od licko-gatackog podrucja pomerajuci se vremenom sve vise prema istoku i jugoistoku. Ako za ovu nasu pretpostavku potrazimo bilo kakvu potvrdu u nekim od poznatih starijih rukopisa nesumljivo je da je najpre treba potraziti u kazivanju jednog domaceg pisca - t.k.z. "Letopisu Popa Dukljanina". Sto se istoricari nerado i retko pozivaju na ovaj domaci izvor ne mora da znaci da je toliko bezvredan da ga treba sasvim izostaviti. Mozda se samo moramo potruditi da ga bolje upoznamo. Zato cemo ovom prilikom pokusati da u njemu pronadjemo podatak koji bi koliko-toliko isao u prilog nasem misljenu o pribalkanskoj Srbiji i o pocecima i sirenju zajednice Srpskih plemena sa severozapadnog Balkana u centralni i jugoistocni. Trazeci ovakav podatak mozemo se odmah zaustaviti na onom mestu na kojem pisac belezi kako je kralj Budimir (Svetopelek) podelio zemlju prema geografskim karakteristikama i narodima na dva osnovna dela, na Primorje (Maritima) i na Zagorje (Transmotana). Ovo Zagorje on naziva jos i Surbia. Vrlo je zanimljivo kako on opisuje polozaj ove Srbije: "aguas vero, quae a montanis fluunt contra septentrionalem plagam et intrant in magnam flumen Donavi vocavit Surbia". Tu Srbiju ili Transmontanu (Zagorje) on je podelio na dva dela, i to ovako: "Surbiam autem quae et Transmontana dicitur, in duas divisit provinciam: unam a magna flumine Drina contra occidentalem palagam usque and montem Pini, quam et Bosnam vocavit, alteram vero ab eodem flumine Drina contra orientalem plagam usque ad Lapiam et [ad paludem Labeatidem], quam Rassam vocavit". Kao sto je poznato, svi dosadasnji pokusaji da se gornja dva opisa shvate i da se preciznije odredi geografski polozaj Surbije ostali su bezuspesni. I zaista, nemaju i neke druge, uverljivije, dokaze, istrazivaci najcesce izrazavaju misljenje da su gornji opisi nerealni; jedino su se najvise zadrzavali pokusavajuci da odrede granice Bosne, s obzirom da su data dva, na izgled, jasno formulisana podatka: Drina i Mons Pini. U istocnu granicu, Drinu, gotovo da niko ne sumnja, ali je trazenje Borove planine (Mons Pini) izazivalo a i sada izaziva velike teskoce. To sto se jedan broj naucnika slozio da bi Borova planina mogla biti danasnja Borova glava u predelu gornjeg Vrbasa ne mora da znaci da je problem Borove planine resen i da sad znamo tacnije gde je zapadna granica Dukljaninove Bosne odnosno Surbije. Pre svega, zaboravlja se da je Dukljanin geografski polozaj Primorja (Martima) odredio rekama koje teku sa planina i uticu u more [Jadransko] a da je to Primorje, koje on deli na gornju i donju Dalmaciju, odnosno na Belu i Crvenu Hrvatsku, zamisljao od Valvadina (Vinodola) do Bamblone (Draca). Kad su se naucnici opredelili za Borovu glavu zamisljajuci pod tim polozaj Dukljaninove Borove planine kao da su zaboravili da je on rekao da Surbija zahvata citavo Zagroje, znaci celo podrucje koje se pruzalo s one strane planina koje su razdvajale Primorje od Zagorja, sto bi moralo znaciti i Vinodolsko Zagorje. Kad bismo se ogranicili na Borovu glavu u izvornom toku Vrbasa znacilo bi da bismo sasvim zanemarili veliki prostor izmedju Vrbasa i Kupe, koji Dukljanin ukljucuje u Surbiju, odnosno u njen zapadni deo - Bosnu. Posebno je pitanje da li je Dukljanin bio u pravu kad je taj prostor ukljucio u Surbiju, odnosno u Bosnu, jer nam nista ne kaze na osnovu cega je dao ovakav opis Surbije. U svakom slucaju, ne mozemo taj prostor zapadno od Vrbasa odbaciti dok se ne uverimo da ga je Dukljanin bez osnove ukljucio u Surbiju. Dakle, dofod se ne dokaze da zapadno od Borove glave ne postoje ili nije postojala nikakva druga Borova glava, Borova planina ili slicno ne mozemo tvrditi da se Dukljaninova Surbija prostirala na zapadu, preko Bosne, samo do Borove glave u predelu gornjeg Vrbasa. Dovoljno je da se setimo da Ajnhard, koje je preko 300 godina stariji izvor od Dukljanina, kazuje kako je Ljudevit 822. godine iz Siska prebegao Srbima i da imamo u vidu da se Srb na Uni pod tim imenom pominje jos u srednjem veku, pa da s punim pravom da se Dukljaninova Surbija prema zapadu prostrala samo do Borove glave. Ako ovom dodamo jos da i Porfirogenit, 200 godina stariji od Dukljanina, tvrdi da Lika, Krbava i Gacka cak ni u njegovo vreme nisu ulazili u sastav ni geografske ni politicke Hrvatske, vec da te tri oblasti "njihov ban samo drzi pod svojom vlascu", mozemo sa pravom pretpostaviti da se i do X sacuvalo znanje da su Lika, Krbava i Gacka jos i ranije sacinjavale ili posebno podrucje sa posebnim nazivom ili su pre ukljucivanja u hrvatsku drzavu pripadale nekom drugom plemenskom sastavu. I ako ni posle ovoga ne mozemo reci da smo dokazali nesto nepobitno, ostaje i dalje upadljivo da car te tri oblasti ne zamislja u sastavu Hrvatske, koja pripada Primorju, da Ljudevit iz Siska bezi medju Srbe, koje pre svega treba traziti u predelu Srba ili gornje Une a da su uopste Lika, Krbava i Gacka u Ljudevitovo i Bornino vreme sacinjavale podrucje koje po svemu sudeci nije tada bilo u politickoj zavisnosti od Primorske Hrvatske. Ako bi se sve ovo moglo potvrditi drugim argumentima, dosli bismo do zakljucka da bi se sa Krbavom, Likom i Gackom sasvim poklapao prostor gotovo do Kupe, sto bi znacilo i vinodolsko Zagorje, pa bismo mozda mogli zakljuciti da Dukljanin nije bez osnove citavo Zagorje podveo pod jedan politicki ili etnicki pojam, pod Surbiju, sto nikako ne mora da znaci da je Surbija obuhvatala etnicki sastav koji je iskljucivo pripadao Srbima. Sve sto je dosad receno imalo je za cilj da ojaca pretpostavku da su Srbi i Hrvati naisli na Balkansko Poluostrvo sa njegove severozapadne strane, a se sa severoistocne ili istocne kako se u nasoj istorijografiji najcesce tvrdi."
Prekucano iz knjige: Novakovic, Relja: "Odakle su Srbi dosli na Balkansko Poluostrvo?", Istorijski institut / Narodna Knjiga, Beograd, 1977. Stanice 53-56.
"Za sada ima dovoljno podataka za konstataciju da Srbi od šestog veka žive na takozvanom dinarskom prostoru, znaci tamo od Like na Zapadu do Kosova na jugoistoku, iako verujem da ih je bilo i na drugim prostorima."
| Srbi na Balkanu: Ðorde Jankovic
Potvrda istorijskih zabluda Srbi su u Velikoj seobi naroda ucestvovali u cetvrtom veku, a moguce je da su i u trecem veku neke grupe Slovena, istovremeno sa Germanima stizale na Balkansko poluostrvo Arheolog dr Ðorde Jankovic, koji je u Jugoslaviji pokrenuo istraživanja rane slovenske prošlosti na našem tlu, najnovijim iskopavanjima u manastiru Tvrdoš kod Trebinja i manastiru Arhangela Mihajla kod Tivta potvrduje i proširuje sopstvena saznanja o životu Slovena na Balkanskom poluostrvu. Ugledni strucnjak za srednjovekovnu arheologiju, koju predaje na Filozofskom fakultetu u Beogradu, istražujuci manastire, gromile, naselja i utvrdenja širom zemlje i u Republici Srpskoj, korigovao je tvrdnje o vremenu dolaska Srba i Slovena na ove prostore. Srbi su, naime, u Velikoj seobi naroda ucestvovali vec u cetvrtom veku, a moguce je da su i u trecem veku neke grupe Slovena istovremeno sa Germanima stizale na Balkansko poluostrvo. • Koliko su, uopšte, pouzdani arheološki nalazi? - Arheologija, mlada nauka koja se bavi starim stvarima, materijalnim cinjenicama rekonstruiše istoriju i više je egzaktna nego društvena nauka. Kada se pravilno primeni metodologija i kada se ne donose prenagljeni zakljucci, ona je vrlo pouzdana. Njeni nalazi se lako mogu kontrolisati. To, naravno, podrazumeva da naucnik ne može publikovati interpretaciju bez grade, vec mora da prezentira gradu na osnovu koje njegovi zakljucci mogu biti kontrolisani i korigovani u bilo kom kraju sveta, sada i kroz više od sto godina. Novim istraživanjima popunjena je jedna upadljiva praznina u prošlosti jugoistocne Evrope i nadena zagubljena prošlost jednog od važnijih slovenskih naroda - Srba. Ta sada otkrivena karika, ne može se zameniti drugom. Najstariji manastiri • Vi ispravljate zablude o vremenu dolaska Slovena na Balkan koje su nastale pod pritiskom germanskog shvatanja o poreklu stanovništva Evrope... - Smatralo se da su Sloveni ušli poslednji u seobu naroda, tek u šestom veku, da su mlad narod u odnosu na druge evropske narode, pre svega Romane, Germane i, naravno, Helene. Medutim, pokazuje se da to nije tacno. Sada znamo da su Srbi ucestvovali u seobi naroda u cetvrtom veku i da su, najverovatnije, u trecem veku grupe Slovena, istovremeno sa Germanima, stizale na Balkansko poluostrvo. Medutim, Sloveni nisu ostali zabeleženi pod svojim imenom iz razlicitih razloga, pre svega zato što nisu izazivali takva razaranja i bili takva opasnost po Rimsko carstvo kao što su to bila germanska plemena. Za sada ima dovoljno podataka za konstataciju da Srbi od šestog veka žive na takozvanom dinarskom prostoru, znaci tamo od Like na Zapadu do Kosova na jugoistoku, iako verujem da ih je bilo i na drugim prostorima. • Na liniji vaših otkrica su i iskopine u manastirima Tvrdoš i Arhangela Mihajla. - Ta istraživanja smo otpoceli radi zaštite i obnove objekata, ali smo naišli na neocekivano - to su naši najstariji manastiri do sada otkriveni. • Kako se osecate suoceni sa otkricima koja menjaju arheološku mapu Slovena? - Prvo imate osecaj neverice. U svako istraživanje ulazi se sa odredenim pretpostavkama. Medutim, cesto ima iznenadenja. Ako bismo mi samo potvrdivali istorijske podatke onda arheologija ne bi bila toliko zanimljiva. U slucaju crkve na Prevlaci, na primer, ocekivali smo nalaze iz poznog srednjeg veka i kada shvatite da je tu, medutim, rec o osmom, devetom ili, cak, šestom veku, sa više nego prijatnim iznenadenjem konstatujete da postoji kontinuitet do sada nezabeležen. U manastiru Arahngela Mihajla na Prevlaci bilo je sedište Zetske episkopije koja je prerasla u mitropoliju. O episkopiji se zna iz doba Stefana Prvovencanog, a o mitropoliji iz doba cara Dušana. Medutim, ispostavilo se da od sedmog veka u tom manastiru nesumnjivo žive Sloveni i to Srbi, što pokazuju tipicno srpski ukrasi na pronadenoj grncariji. Na dva lonca, na primer, urezani su krstovi pre njihovog pecenja, što ukazuje da su ih pravili ili sami monasi ili meštani za potrebe manastira. Najvažnije otkrice je o pokrštavanju Srba najkasnije u vreme cara Iraklija od 610. do 641. godine. U manastiru Tvrdoš pronadena je slovenska grncarija iz šestog veka i srpska grncarija iz sedmog i osmog veka, a u grobnicama vizantijskog tipa samo skeleti muškaraca. • Uskoro cete objaviti nalaze? - Manastiru Tvrdoš posvecujem monografiju, a seriju publikacija nalazima u manastiru Arhangela Mihajla na Prevlaci. Uloga Srba • Vaša studija "Srpske gromile" izaziva veliko interesovanje u naucnom svetu. Docekana je kao prva arheološka monografija o prošlosti Srba u ranom srednjem veku. Zbog cega je kod nas izucavanje ranog srednjeg veka bilo zapostavljeno? - Saznanja o srednjem veku bila su ogranicena ne samo u široj javnosti, nego i medu naucnicima. Teško je reci zbog cega smo bili okrenuti, pre svega, poznom srednjem veku, dobu Nemanjica, zapostavljajuci kulturnu baštinu ranog srednjeg veka. U svakom slucaju, cinjenica je da smo mi medu slovenskim zemljama na poslednjem mestu po izucavanju slovenske prošlosti. A Srbi su, kao jedan od važnijih slovenskih naroda, uticali na sudbinu Slovena i u zapadnom i u istocnom slovenskom prostoru. Zatim, ovde se traži postojbina Slovena, što je od znacaja ne samo za poreklo savremene Evrope nego i za prošlost Indoevropljana. • Kakva je bila pozicija Srba, šta ih je razlikovalo? - Srbi su imali uvek posebnu ulogu ne samo medu Slovenima vec i medu Helenima i Latinima. Za razliku od drugih Slovena, pretežno zemljoradnika, Srbi su uglavnom bili stocari. Odlikovali su ih laka pokretljivost i ratne veštine. Njihova zborna mesta - igrišta - bila su na vrhovima planina, a kod drugih u ravnici i izmedu sela. • Zašto su gromile toliko važne za izucavanje porekla naroda? - Zbog toga što se pogrebni obicaji veoma sporo menjaju. Gromile kao nadgrobni spomenici mrtvima, prvo spaljivanima a kasnije sahranjivanima, nastajale su od cetvrtog do 12. veka. Te male humke od zemlje i kamena zapravo su ostaci temelja drevnih gradevina pravljenih po ugledu na kucu u kojoj je živeo pokojnik. One pokazuju da su Sloveni imali drugacije predstave o životu. Tako, na primer, nasuprot Germanima koji su pokojnike sahranjivali sa oružjem i najdragocenijim stvarima, Sloveni nisu u grob stavljali ono što je moglo da ostane na korist drugima. A Srbi, za razliku od drugih Slovena, u grob nisu stavljali hranu, uvereni da ona nije potrebna duši na putu za onaj svet. • Vi, koji izucavate prošlost imajuci u vidu buducnost, šta mislite kakvu šansu novi vek daje Slovenima? - Ja sam optimista. Imam u vidu, kao što ste rekli, prošlost: vekovnu sklonost Slovena demokratiji, njihov smisao za prijateljstvo, humane odnose i duhovnost, njihovu nevoljnost da robuju, pa ni novcu ni zlatu. Zbog takvih osobina Sloveni su i od Rima i od Germana smatrani remetilackim faktorom i trebalo ih je držati zavadene. I danas su Srbi svojim impulsom slobode ponovo na udaru novih mocnika. Zato buducnost treba temeljiti na iskustvima prošlosti, duhovnoj samosvesnosti i kontinuitetu milenijumske kulture. Zorica BULJA |
"Franacka hronika", ili "Ajnhardov letopis"
(Delovi preneseni sa Srpskog Nasledja)"U opisu dogadaja pred sam pocetak Ljudevitog ustanka, Ajnhard navodi kako su 818. godine stigli u Heristal, gde je tada boravio franacki car Ludvik, poslanici u Heristalu medu kojima se spominje i Borna... Postavlja se pitanje, zaљto je uceni Ajnhard, koji je zbivanja opisao sa toliko detalja, nazvao Bornu samo knezom Guduskana, a ne knezom Hrvata? On spominje izaslanike Abordita, Guduskana, Timocana i Ljudevita, kao stareљinu Donje Laponije.
Da je Bornino podrucje bilo u sastavu Hrvatske, ne bi se moglo desiti da ga Ajnhard ne nazove knezom Hrvata, jer bi takva Hrvatska (na jugu cak do Cetine i Livna) bila za ono vreme veoma velika i mocna zemlja, a Ludviku u Heristalu, svakako bi laskalo da se medu ostalim knezovima nade i jedan knez Hrvata..."
Prema profesoru Novakovicu, medu izaslanicima kod franackog cara, u Heristalu 818. godine, ne spominju se ni srpski predstavnici, ali Ajnhard navodi da je Ljudevit, u jednom trenutku, pobegao Srbima i oteo deo njihovih teritorija u Dalmaciji (tad se Dalmacijom smatrala teritorija od jadranske obale do reke Save). Receni Borna, od 818. do 821, napreduje od "vojvode Guduskana", preko "vojvode Dalmacije", do "kneza Dalmacije i Liburnije". Medutim, ni ovom prilikom se ne spominju hrvatske zemlje i Hrvati, pa prof. Relja Novakovic iznosi samo teze o zemljama kojima je mogao da vlada Borna i mogucem odnosu Srba prema tim zemljama:
"Reklo bi se da za odgovor valja uzeti samo dve pretpostavke. Jedna je da su se Ajnhardovi Srbi nalazili na istom podrucju kojim je upravljao Borna, ali samo kao manja znacajna grupacija, a druga je, verovatnija, da su, kao etnicka skupina, ћiveli nedaleko od Bornine teritorije, van podrucja franacke interesne sfere, verovatno, pod vizantijskom vlaљcu, ili cak, moћda, i samostalni, te nisu ni bili pozvani da poљalju svoje delegate na franacki dvor".
Mnogo odredenije zakljucke o Borni iznosi Svetislav M. Prvanović (Svetislav M. Prvanović, Ko je bio hrvatski knez Borna (Da li je poreklom iz istočne Srbije), Rad 311, Zagreb 1957.).
"Najstariju vest o Borni, nalazimo kod Ajnharda, najcuvenijeg letopisca na franackom dvoru. Beleћeci kako su dva slovenska poslanstva, godine 818, stupila pred cara ћaleci se na Bugare, on iznosi u nastavku da su to bili "poslanici Branicevaca i Borne, kneza Guduљcana i Timocana, koji su nedavno iz zajednice s Bugarima otpali i u naљe krajeve preљli". Prvanovic nastavlja:
"Ovaj Ajnhardov podatak, u obliku kako je citiran, potpuno je jasan. Jedno poslanstvo je doљlo u ime Branicevaca, a drugo u ime Borne - zajednickog kneza Guduљcana i Timocana, koji su nedavno (i jedni i drugi), zbog sukoba s Bugarima, preљli u krajeve pod franackom vlaљcu..."
Borna je bio podanik Franackog Carstva, tu nema spora, ali ovo carstvo nije imalo nikakve posede (ni vazalne) na balkanskoj obali Jadranskog mora, jer je po Ahenskom miru (812) granica interesnih sfera izmedu Franackog Carstva i Istocnog Rimskog Carstva (Vizantije) povucena linijom: od Istre, preko vrhova Velebita, pored Srba, Livna, Imotskog do Peljeљca.
"Poљto je Racki ustanovio, kao neosporno, iz kasnijih zapisa o Guduљcanima, onih posle 818. godine, da su to bili u stvari Gacani, malo pleme u Gackoj, severno od Like, koje odatle s Timocanima, zbog geografske udaljenosti, nije moglo imati ni bliћeg dodira, ni zajednickog kneza, Racki je korigovao latinski tekst i promenio mu smisao, stavljajuci zapetu iza reci Guduљcani. On je Bornu i Guduљcane odvojio ne samo od Timocana, kao njihovih suseda, nego i od daljeg latinskog konteksta, koji je, time, kao misaona celina, potpuno iskidan. Tako je ispalo da su pred cara stupila ne dva, nego tri poslanstva: prvo - poslanici Abodrita, takozvanih Bodricana ili Branicevaca, nastanjenih istocno od uљca Velike Morave; drugo - poslanici Borne, kneza Guduљcana, Gacana i trece - poslanici Timocana, koji su se (jedini, dakle) sklonili ispred Bugara i preљli u franacke krajeve".
Svetislav Prvanovic se poziva na Pavla Šafarika i Vladimira Karića iz 19. stoleca, koji Guduščani nalaze oko Timoka i Dunava. Guduščani su bili naseljeni u istočnoj Srbiji oko rimskog grada Guduscum —Kučevo, po kome su i dobili ime.
"Porfirogenit, 200 godina stariji od Dukljanina, tvrdi da Lika, Krbava i Gacka cak ni u njegovo vreme nisu ulazili u sastav ni geografske ni politicke Hrvatske, vec da te tri oblasti "njihov ban samo drzi pod svojom vlascu", mozemo sa pravom pretpostaviti da se i do X sacuvalo znanje da su Lika, Krbava i Gacka jos i ranije sacinjavale ili posebno podrucje sa posebnim nazivom ili su pre ukljucivanja u hrvatsku drzavu pripadale nekom drugom plemenskom sastavu."
( Prekucano iz knjige: Novakovic, Relja: "Odakle su Srbi dosli na Balkansko Poluostrvo?", Istorijski institut / Narodna Knjiga, Beograd, 1977. Stanice 53-56. )
Aleksandar Backo
ZAPADNO SRPSTVOO SRBIMA IMOTSKE KRAJINE
Kratak pregled istorijata Imotske krajine od seobe Slovena do dolaska pod tursku vlast
Imotska krajina je, po ustaljenom misljenju, vezana u svom najranijem periodu, za Hrvate. Izvor za ovo, do sada neprikosnoveno misljenje, su podaci po delu vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita "De administrando imperio" iz X veka. Po ovom delu, Imota je krajnja hrvatska zupa na jugoistoku ka srpskim zemljama.(K.Jirecek: Istorija Srba I, Beograd 1952, str. 67; Istorija Srba II, Bgd,1978, str 5).
U Porfirogenitovo vreme je situacija stvarno bila takva, ali se ona mogla i promeniti u periodu od doseljavanja Srba i Hrvata u ove krajeve, do X veka. Istrazivanja arheologa Djordja Jankovica pokazuju da je bas u tom periodu doslo do izmene granica izmedju srpskih i hrvatskih zemalja. Zbog nedostatka pisanih izvora u tom periodu koji bi se doticali te problematike, arheologija se pokazala kao jedina nauka koja moze baciti novo svetlo na ovaj problem. Po istrazivanjima arheologa Jankovica, srpski nalazi po teritorijama koje Porfirogenit belezi kao hrvatske, javljaju se u IV beku. U tom slucaju se radi o nalazima iz okoline Bosanskog Grahova, a kontinuirana pojava srpskih tragova je u periodu od VII do IX veka, po nalazistima na Dalmatinskom Kosovu (Vrbnik, Ramljane, Uzdolje), u lickoj zupi Srb, na podrucju severno od Knina, zatim izmedju Gracaca i Korenice, a na jugu od Svilaje i Drnisa do Zelingrada. Juzno od pomenutih teritorija je zivelo neko nama nepoznato slovensko pleme. Franacko carstvo, svojim napredovanjem, istiskuje iz ovih krajeva Srbe. Posle zakljucenja Ahenskog mira, 812 god, srbi su izgubili predele zapadno od Dinare i Une. Tada se, pod franackom vlascu, javljaju Hrvati u Ravnim Kotarima. (Djordje Jankovic, Arheoloski spomenici Srba zapadno od Drine i Une, rezime). Takva situacija, u vreme Ahenskog mira, je svakako vrlo slicna onoj koju je zatekao i opisao Porfirogenit u svom delu. S obzirom na geografski polozaj Imotske krajine u odnosu na Kninsku, nije tesko predpostaviti da su u njoj ziveli Srbi u istom periodu (VII-IX vek). Arheoloska nalazista na teritoriji Imotske krajine, na zalost, nisu nikada bila proucavana od strane nasih arheologa, kao sto je to bio slucaj sa teritorijom Republike Srpske krajine za vreme njene kratkotrajne slobode.
Imotska krajina ponovo prelazi iz hrvatskih u srpske ruke pred kraj XI veka. Tada krajevi zapadno od Cetine, pod nejasnim okolnostima dospevaju u sastav srpske drzave Duklje, pod kraljevima Mihailom i Bodinom. O tome svedoce pojedine crkve i cirilicno- glagoljicni natpis na Kapitolu kod Knina (isti izvor). Na prelazu iz XI u XII vek, Imotska krajina, kao i ostatak tadasnjih hrvatskih zemalja, dospeva u ugarske ruke. Negde u to doba, u vreme srpsko-ugarskih borbi na tim prostorima, Imotska krajina postaje celina sa Humom (koji je predhodno u sebe apsorbovao Neretljansku oblast.(Ante Ujevic: Imotska krajina, 52,53). Na ovom mestu je neophodno podvuci to, da Konstantin Porfirogenit stanovnike Huma, Neretljanske oblasti i Bosne nedvosmisleno naziva Srbima (Milos Blagojevic, Srbija u doba Nemanjica, Beograd, 1989, str 17). Taj podatak je znacajan zbog toga sto ce potomci stanovnika ove oblasti vremenom postati gotovo iskljucivo stanovnistvo kopnene Dalmacije, pa i Imotske krajine.
Hum uskoro menja gospodara i dolazi u ruke kneza Miroslava, brata Stefana Nemanje, 1168 god. Imotska krajina, zajedno sa Humom, prelazi u ovom periodu iz ruke u ruku. 1198 za vreme kneza Toljena, Srbi gube Hum, koji ponovo potpada pod ugarsku krunu ( Ujevic, Ibis,53). Knez Petar koji je iza toga zavladao Humom, i koga su Splicani 1225 izabrali za svoga gradskog kneza priznavao je vlast kralja Stefana Prvovjencanog (Ibis,54). Petar je, po svemu sudeci,bio sin pomenutog kneza Miroslava.(Milenko S. Filipovic, Ljuba Micevic: Popovo u Hercegovini, naucno drustvo BiH,Djela,knj.11 str.41; Dinastije i vladari juznoslovenskih naroda, Intervju, specijalno izdanje 12, Beograd 16 juni 1989,str. 32). Za vreme vladavine kneza Andrije, takodje Nemanjinog bratanca, provalili su 1242 na Balkan Mongoli, poharavsi, izmedju ostalog, i Imotsku krajinu (Ujevic,Ibis,54). Godine 1254 se u Imotskom spominje satnik Vojislav Radisevic, zapovednik grada i zastupnik humskog zupana Radoslava, sina pomenutog srpskog velikasa Andrije (K.Jiracek: I.S. I,str.72). Imotske i ostale humske zemlje su pod srpskom vlascu i za vreme kralja Urosa I Nemanjica. (Ujevic, Ibis, 54). Pred kraj XIII veka, gospodar Imotske krajine postaje ban Hrvatske i podanik ugarskog kralja, Pavao Subic(Ibis,55). Imotski su na pocetku XIV veka opsedala braca Branivojevici, odmetnuta srpska vlastela (Blagojevic,Ibis,143). Bosanski ban Stefan II Kotromanic je 1326 zauzeo, pored Huma, Visuca na Cetini, Duvna, Livna, Glamoca i Imotsku krajinu (Ujevic,Ibis,55). Car Dusan je upao u Bosnu 1350, opsedao Bobovac, opustosio Bosnu i preko Duvanjskog polja prodro u Cetinu. Posle toga izvrsio je prodor u Hum, koji je zajedno sa Imotskim, osvojio( Ibis,60). Dusan je u Imotskom drzao stalnu posadu a njegova sestra Jelena u Klisu(Marko Jacov, Srbi u mletacko-turskim ratovima u XII veku, Beograd, 1990, 3). Dospeo je sve do Trogira, odakle su mu, u januaru 1351 trogirski gradjani poslali darove i poslanike "da mu se poklone".(Nikodim Milas, Pravoslavna Dalmacija, Beograd, 1989, 174).Kasnije ovi krajevi dolaze pod madzarskog kralja Ludviga. U njegovo ime gradom je zapovedao Madzar Imre, koji se spominje u jesen 1378 (Mihailo Dinic, Srpske zemlje u srednjem veku, Beograd 1978,138). Posle Ludvigove smrti,1382, Imotski, zajedno sa krajevima zapadno od Neretve, Glamoca, Livnom i Duvnom osvaja srpsko-bosanski kralj Tvrtko I Kotromanic (Ujevic, Ibis,61). Te godine se spominje Vesselcus Persttich, imotski vojvoda, koji je svakako bio u sluzbi kralja Tvrtka (Dinic, Ibis, 381). Posle Tvrtkove smrti, u ratovima i previranjima redjaju se gospodari Imotske krajine: bosanski kralj Stefan Dabisa, braca Radivojevic, koja su priznavali ugarskog kralja Zigmunda, vojvoda Hrvoje Vukcic Hrvatinic koji je prvo proznavao vrhovnu vlast ugarskog protivkralja Ladislava, zatim ugarskog kralja Zigmunda, a na kraju je zvao Turke u pomoc (Ujevic, Ibis, 64-65). Imotski se, jos u junu 1403 spominje u posedu Hrvoja Vukcica, ali je neposredno nakon toga dosao u srpske ruke, za nesto duze vreme. Njime je zavladao veliki vojvoda Sandalj Hranic (Dinic,Ibis, 218) koji je bio iz porodice Kosaca, poreklom sa gornje Drine (Dinastije71). On je svoje posede prosirio sve do Cetine. Nasledio ga je sinovac, Stjepan Vukcic Kosaca, docnije herceg. Godine 1434 bosanski kralj Tvrtko II Kotromanic, ujedinjen sa velikasima, preotima Kosaci predele izmedju Cetine i Neretve i daje ih braci Jurjevicima i Vuku Vukicevicu (Ujevic,Ibis, 66). Kosaca je kasnije povratio te posede i poharao imanja onih koji su se odmetnuli od njega. Neko vreme je u Imotskom stanovao Stjepan Vukcic Kosaca, u tvrdjavi koju je po vojvodi Ljubomiru dao popraviti. O tome je u ostacima imotske tvrdjave i pronadjen zapis. Kosaca je osvojio i krajinu medju Cetinom i Neretvom, zajedno sa Omisem i Poljicama (Ibis). Titulu "herceg od Svetog Save" je uzeo 1448 godine sto je kasnije uslovilo nastanak predeonog imena - Hercegovina (Ibis, 67). Hercegov sin Vladislav je drzao Imotski, posto ga je, sa delom Hercegovine severno od Neretve, preoteo ocu. Stjepan Vukcic je, kada se pomirio sa sinom, ratovao sa grofom Urlihom Celjskim, koji je imao velike posede u Hrvatskoj. Tom prilikom herceg je podigao tvrdjavu Radobilje na donjoj Cetini, kao i most preko te reke(Ibis, 68). Kada je 1463 Bosna pala pod Turke, oni su u pljackaskim naletima prodirali u Hercegovinu. Tom prilikom su pljackali i po poljima oko Imotskog i Ljubuskog, ali samu tvrdjavu u Imotskom nisu zauzeli. (Ibis, 69). Posle smrti hercega Stjepana, Imotski dolazi u ruke njegovog sina hercega Vlatka Hercegovica, sto potvrdjuje jedan dokumenat iz 1467 (Veljan Atanaskovski, Pad Hercegovine, Beograd, 1979,120). Te godine se spominje placenicka posada u Imotskom, i medju placenicima izvesni Vucihna Radivojevic (Ibis, 15-16). Herceg Vlatko je inace imao jos neke posede zapadno od Neretve, pored ostalog Visuce i Vrgorac (Dinic, Ibis 120, 264). Situacija u krajevima izmedju Neretve i Cetine je bila u to vreme veoma slozena. Zbog toga se ne moze sa tacnoscu reci kada je Imotski presao iz hercegovih ruku u ruke ugarskog kralja ili njegovih vazala, kao sto se, na primer, zna za Vrgorac, da su ga osvojili Vlatkovici 1470 (Ibis, 68, 120). Od ugarskog kralja su Turci osvojili Imotski najverovatnije 1493 posto se ta godina spominje u jednoj arhivskoj knjizi omiskog samostana, kao godina pada tog mesta pod Turke. Prvi put se Imotski spominje pod Turcima 1503 god. (Ujevic, Ibis, 70). Po turskom osvajanju, jedan deo porodica iz Imotske krajine se iselio, a na njegovo mesto su doseljeni Turci upravljaci - cinovnici, vojnici i zasluzni Turci, svi sa svojim porodicama. Oni su zauzeli najplodnije zemljiste Imotskog polja i okoline. Rodovi, koji su izbegli iz ove oblasti, naseljeni su delom najpre u Klis, a kasnije u Senj, kao hercegovacki uskoci. Drugi su otisli u primorske gradove i na bliza ostrva, a jedan deo se odselio u Italiju. Neki od iseljenika su emigrirali i u opustosena sela oko Makarske. (Ibis, 73)
Aleksandar Backo, agencija za istrazivanje porekla
Za one koji su zainteresovani:
Autor se moze kontaktirati na telefon 011/146 -244. Mozda je u stanju da pribavi materijale sa Konferencije "Srbi u Hrvatskoj", odrzanoj u Sremskim Karlovcima 6-7 juna 1997.