ДР. ВАСО ГЛУШАЦ, 1924.

СРЕДЊОВЕКОВНА "БОСАНСКА ЦРКВА" БИЛА ЈЕ ПРАВОСЛАВНА
НАПИСАО
Д-Р ВАСО ГЛУШАЦ.

Latinica

(стр. 43 - 50)

ЧЛАНОВИ „БОСАНСКЕ ЦРКВЕ" ИСЕЉАВАЈУ КАО ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИ.

Да је средњовековна „црква босанска" била православна, доказују нам и најранија исељавања Босанаца и Херцеговаца у Далмацију и Хрватску. Они тамо исељавају као православни Срби, а не као какви богомили и јеретици. Да су ти исељеници баш чланови старе „босанске цркве", и то се даде доказати. За то нам као класичан пример служи исељавање Босанаца у хрватски Жумберак и у неке крајеве Словеније.

Данашња Босанска Крајина, која се у средњем веку звала Доњи Краји, била је насељена искључиво члановима „босанске цркве." То се лепо види из повеља босанских владара, који су у тим крајевима некој властели поклањали жупе и села. Те жупе и та села била су насељена члановима „босанске цркве", јер се она изричито спомиње као чуварица и заштитница тих владарских дарова. Тако на пр. бан Степан Котроманић и синовац му бан, а касније краљ, Твртко поклањају некој властели поименице многа села у Доњим Крајевима,1 која и данас постоје и то у срезовима: Кључком, Санском, Варцарском, Јајачком, Бугојанском, Котор-варошком, Бањалучком и Тешањском. Готово иста села понављају се и у повељама краља Стефана Томаша.2 Дакле та села која се спомињу у повељама 14 и 15 века нс само да и данас постоје, него су и данас у великој већини случајева насељена православнш елементом, Пре за време босанске самосталне државе становници тих села били су припадници „босанске цркве," што се јасно види из горе споменутих владарских повеља. А ако се запитамо, да ли су данашњи становници тих села потомци оних старих становника из времена 14 и 15 века, односно, да ли су данашњи православни Срби у тим селима потомци оних припадника „босанске цркве," — држим да се може под сигурно одговорити, да у већини случајева јесу. Као разлоге за то, наводим ово: да су по освојењу Босне од стране Османлија ти припадници „босанске цркве" листом прешли на ислам, уверен сам, да би данас у свима тим селима становници били исламске вере, јер их османлијска управа не би терала са њихова поседа, па место њих доводила и насељавала православне Србе и то, како хоће неки бивши званични аустро-мађарски историчари — чак из Србије. То је једно. А друго: Да су сви стари становници из тих села иселили, па место њих да су доселили други, зар би било могуће, да та села сачувају до дана данашњега своја имена онако непромењена, како су их имала у средњем веку ? Држим, да ни то није могуће, јер по научним истраживањима г. Јована Цвијића ми имамо много доказа за то, да су исељеници из једнога краја, насељавајући се у другом празном крају, давали својим новим насељима иста онакова имена, каква су у староме крају оставили. Такав би случај морао бити и овде. Међутим, то није. Погледајте само карактеристична и необична имена села, која се спомињу још у првој половини 14 века, па и данас-постоје под тим истим именима. На пример : Пећи, Присјека, Козица, Саница, Бравско, Пишћеница, Сриједа, Врбљани, Добрња, Чечава. Сва ова наведена села и данас су насељена искључиво православним Србима. А у селима: Биљани, Кијево, Чапљи, Суходо измешани су православни и муслимани. Кад би се испитало порекло становништва, уверен сам, да би се констатовало, да су ти муслимани досељеници, као што се зна, да су католици у средњовековном селу Кљевци доселили после окупације из Лике, па су измешани с православнима, који су у већини.

Осим тога зар би било могуће, да исељеници из тих крајева, који су били насељени искључиво припадницима „босанске цркве," бежећи испред османлијске власти, долазе у Хрватску као православни хришћани? Зар има неко, ко би могао веровати, да су их тамошње католичке власти превеле из „богомилске" Или „патаренске" вере у — православље ?

А ми имадемо неиобитних доказа, да су неки исељеници из тих крајева оставили своја огњишта одмах у другој година иза турске окупације, која је била тек 1528 године. Дакле на пуних 65 година касније него им је остала Босна пала у руке. То је и узрок, да се је баш у Босанској Крајини сакупио тако огроман број православних Срба, који су се из унутрашњости Босне повукли тамо под управу угарске хришћанске власти.

Кад су Турци освојили Босну, дошли су на северозапад до Јајца и Кључа. Осим ових градова заузели су још неке утврђене градове у долини Врбаса идући од Јајца према Бањој Луци. Ту се изричито спомиње утврђени град Звечај, чије рушевине и данас постоје под истим именом. У томе Звечају оставили су Турци, као заповедника посаде, потурченог Србина Михаила Константиновића, родом из Островице у Србији. Он је касније, избавивши се из руку осшнлијских, настанио се у Пољској и тамо написао „Турску историју или кронику." С турском војском учествовао је као јаничар у освајању Босне, па нам је забележио неке појединости, које су врло драгоцен материјал за историчара.* Он сам приповеда, да је угарски краљ Матија одмах у јесен 1463 провалио у Босну и да је освојио од Турака Јајце и Звечај. „А што је год било Турака у Јајцу и Звечају, мало се који од њих вратио у Турску, јер је краљ Матијаш хтео њих повести са собом; а ја хвалио сам Господа Бога, што сам се тако с поштењем вратио натраг међу Христјане."1

После тога прогона Турака 1463, Јајце је остало са својим северним залеђем у рукама угарске краљевине све до споменуте године 1528 као јајачка бановина.

И у осталој Босни нису Турци у почетку били тако јаки. То се најбоље види из онога смелог похода угарске војске, која је под водством деспота Вука Гргуревића (Змај-Огњеног Вука, унука деспота Ђорђа Бранковића), јајачкога бана Петра Доци-а и хрватско-славонскога бана Владислава Егервариа, провалила у децембру 1480 све до Врхбосне (данашњега Сарајева) и нагнала у бег и самога босанскога пашу, Даут-пашу. Три је дана пљачкала Сарајево и околину, па се онда повратила са многим заробљеницима.2

Касније кад се је Турска оснажила, па кад јој је успело прећи Дунав и Саву, и освојити много земљиште северно од Дунава и Саве, а нарочито после успешне битке код Мохача 1526, — почела је ширити своје границе и према северо-западу, те је 1528 поново освојила тврди град Јајце и раширила своје границе преко целих Доњих Крајева, данашње Босанске Крајине. У то доба почиње и јаче исељавање крајишких Срба у Хрватску и даље на север у Словенију.

Прва већа сеоба била је 1530 године у Жумберак. То. исељавање није ишло глатко, иако је на то био пристао аустријски владар, јер су се томе противили тамошњи становници староседеоци. Босанци нису ишли без претходнога одобрења и преговора са аустријским властима. Тако је гламочки војвода, син Владислава Стипковића, са још неколико кнезова и харамбаша ишао лично цару Фердинанду, да га замоле, да исељеници буду примљени на аустријско земљиште.1 Аустријске су им власти обећале све могуће привилегије и Срби су се у великом броју кренули, да под хришћанском, аустријском управом, потраже своју нову домовину. Кад су у касну јесен 1530 прешли у Жумберак и настанили се на пустом, необрађеном и ненасељеном земљишту, по њивама и шумама, — наишли су на велики отпор тамошњих становника из околице, нарочито хришћанских спахија, који су то земљиште сматрали својим власништвом. Иако је цар Фердинанд у два три маха издавао наређења крањској влади, да се досељени Срби Босанци приме и населе, ипак то није ишло, те су Срби досељеници готово целе четири године остали тако рећи под ведрим небом и ту страдали од невремена и зиме. Деца, старци и жене умирали су у масама, а тако им је исто страдала и стока, што су је собом дотерали из Босне. Стално насељење једва је проведено истом у марту 1534,

У тој првој сеоби Срба Босанаца у Жумберак било је преко 350 кућа, а живели су у великим задругама, па је у једној кући било по неколико браће, сваки са својом женом и децом.

Ови досељени Срби из северозападне Босне чували су своју православну веру све до друге половине 17 века, када су присилно поунијаћени. Језичне особине сачували су све до данас. Говоре штокавским дијалектом јекавскога изговора исто тако као и православни Срби у Босанској Крајини, па се налазе као мала оаза међу својим кајкавским суседима.1

Потешкоће на које су одмах у првом почетку наишли ови нрпи исељеници из Босанске Крајине, деловале су на њихове сународнике код куће, па су се ови примирили и остали под турском управом, грчевито чувајући своја стара огњишта, па макар нешто и трпели, јер ето није било много боље и онима, који су се иселили.

А да су ови босански исељеници доиста и старином из Босне. тј. да су они потомци оних чланова „босанске цркве" из 14 и 15 века, јасно је и по самом времену, кадасу се иселили и када су Турци оне крајеве освојили. Али имаде и других знакова, по којима се то даде закључити. Имена њихова сасвим су једнака старим босанским именима, с којима се често сусрећемо у старим споменицима из тих крајева. Тако на пр. Радоје, Вук, Драгослав, Милош, Станиша, Вукмир, Драгиша, Вукосав, Јурај и т.д. Један од њихових првака и војвода зове се Јурај Радивојевић. Баш ово име Јурај најбољи нам је доказ, да су то аутохтони Босанци и припадници старе „босанске цркве", а не досељеници из Србије у Босну, па тек онда из Босне у Жумберак, како то хоће да докажу неки назови историчари који тврде, да су босански Срби досељени из Србије. Зар би се могло претпоставити, да би било такових породица, које би на турски позив дошле из Србије у Босну, па да одмах одатле беже од турске управе и склањају се под аустријску власт? Да је горњи гламочки војвода Јурај Радивојевић баш стари аутохтони Босанац, доказује баш његово име, којс је специјалитет босански. Грчко календарско име Георгије у нашим старии босанским споменицима редовно се пише Юраи, а у споменицима, који потиче из Србије, ово се име пише Гюрьгь.. Данашња имена Ђорђо, Ђурађ, Ђуро, (ово последње и код католика) уобичајила су се код нас у Босни много касније, док је у средњем веку име Јурај долазило често и било у обичају, о чему се свак може уверити из старих босанских повеља, Чак се спомиње и један кнез Јурај Радивојевић 1435, године ;2 дакле потпуни и имењак и презимењак овога нашег војводе Јурја Радивојевића, који је 1530 оставио свој стари завичај негде у Гламочким врховинама и потражио други бољи и мирнији у Жумберку.

Неки од ових Срба Босанаца одселили су и даље на север у Доњу Словенију. Њихово се село зове Бојанци, срез Чрномељ у близини Новог Места. Има их и данас око 50 кућа, а деле се на три племена: Врлиниће, Радојчиће и Кордиће. Врлинићи славе Св. Ђурђа, Радојчићи Св. Николу, а Кордићи Св. Лазара. Међу њима живи традиција, да су се тамо доселили пре 350 година, што бн се од прилике слагало са сеобом Срба Босанаца у Жумберак.1

Интересантно је, да се међу првш жумберачким досељеницима спомиње и неки Радоје Кордић. Врло је вероватно, да су данашњи Кордићи у Бојанцима, ако не потомци, а оно свакако рођаци тога Радоја Кордића. А да су и Бојанчани старином из Босне, упућују нас на ту веројатност и имена села у Босни: Кордићи и Радојчићи, која и данас постоје. Прво у срезу горњо-вакуфском, а друго у срезу травничком.

Срби Бојанчани, и ако се налазе са свих страна опкољени Словенцима, ипак су све до данас сачували и православну веру и народну српску свест. А исто су тако сачували и „свој лепи стари јекавски говор, одело и обичаје."2 У г. Жупанићевој расправи „Жумберчани и Мариндолци" налазе се неколике женске слике, чија се народња ношња гогово на длаку слаже са ношњом наших сеоских жена из т. зв. босанске Врховине: из срезова Гламоча, Варцар - Вакуфа, јајца и Кључа. У томе су погледу нарочито карактеристичне слике под бројевима 8, 11 и 12.
На осмој слици ношња оне удате жене из породице Радатовића у Жумберку, па на једанаестој слици стара празнична ношња девојке Савке Кордићеве из села Бојанаца у Словенији, — живо нас подсећа на нашу народну женску ношњу из горе споменуте Врховине. И то подударање у ношњи, нарочито код женскиња, један је од врло јаких доказа, да су Жумберчани и Бојанчани старином из Босне, а уједно и то, да су данашњи православни становници у босанској врховини староседеоци, који су ту били и за време самосталне босанске државе и „босанске цркве." Да је ово моје мишљење и закључивање тачно, т. ј. да су Срби православни у тим крајевима аутохтон елеменат у већини случајева, — сведоче и најновија истраживања насеља г. дра Боривоја Ж. Милојевића, објављена у XIII књизи Насеља.

Осим ове сеобе Срба Босанаца у Жумберак и даље на север у Словенију, било је и других мањих и већих сеоба у Далмацију и у Хрватско Приморје. Познати су тако звани сењски ускоци и њихови бојеви с Турцима и дељење мегдана по Равним Котарима. Коме нису познати пародни јунаци Јанковић Стојан и Смиљанић Илија ?

Ово моје мишљење потврђују и научна истраживања господина Цвијића.1

Ове сеобе Срба Босанаца према северу и западу билс су после турског освојења унутрашње Босне 1463, па после освојења Херцеговине 1482, а нарочито после освојења Босанске Крајине 1528, где су се пре тога биле повукле многе породице из унутрашњости Босне пред ипвазијом турском.2 Без сумње неки су се Босанци иасељавали по Далмацији и раније, за време самосталне босанске државе, јер је Далмација с отоцима иеко време припадала босанској краљевини.

Ови Срби исељеници из Босне и према северу и ирема западу редовно су православне вере. Нико, никада и нигде није забележио какве богомиле или какве патарене. А да их је било, макар и не у тако огромном броју, као што то наши историчари тврде, без сумње би се међу исељеницима из Босне барем једном споменули. Међутим спомена ш нема апсолутно нигде, ни у Босни ни изван Босне. Па где су онда ? У лажним документима средњовековних папских инквизитора и у расправи Фрање Рачкога Bogomili i Patareni, одакле су их наши старији историчари унели у своје историје и школске књиге, а наставници су ту причу даље по школама препричавали. И тако се догодило, да сва наша интелигенција, која је прошла кроз средњу школу, знаде причати о босанским богомилима, и верује, да су се утопили у исламу. А међутим сва традиција босанских муслимана староседелаца, словенског порекла, — чисто је православна. Они на пр. и данас, као муслимани, на неки начин светкују неке православне свеце као: Илин-дан, Ђурђев-дан, Огњену Марију и т. д. Може се рећи, да готово нема муслиманске куће, у којој се на неки начин не прославља Ђурђев-дан. Сетимо се само на тај дан оних излета по околици вароши, кићења кућних и авлијских врата цвећем и милодухом, везања љуљашки, па девојачког свирања уз хармонике и веселог певања по цветним башчама и воћњацима. Све оно, што весели млада срца православних Срба, кад осване Ђурђев-дан, — то исто видимо и на лицу муслиманске младежи. Па је ли то случајно ? Ја лржим да није. Остали су то обичаји од старине, па се чувају и данас.

Осим тога у по некој старој муслиманској породици сакривале су се и чувале иконе крснога имена, а још и данас у неким породицама живи традиција, ко су им били њихови православни прадедови. Тако на пр. Ризванбеговићи приповедају, да су потомци Ивана и Ђурђа Црнојевића, а муслиманска породица Опијачи у селу Црнићима, у столачком срезу, поносе се тиме, што потичу од старе херцеговачке властеоске породице Милорадовића. Пре десетак година био је још у животу неки Хамза Опијач, који би обичавао рећи, кад би пролазио покрај старе средњовековне православне цркве на Ошанићима код Стоца: „Ово је задужбина мојих дједова!" Традиција каже, да је ту цркву подигао Храбрен Милорадовић.1

Дакле и традиција, где је има, православна је, а не богомилска.

Па би ли било могуће, да баш без икаква трага нестане тако јаке и организоване „босанске цркве", која се кроз неколико векова борила и бранила.против насртаја римских папа и угарских краљева? Не, апсолутно није могуће. Та црква живи и данас. Њу сачињавају и чувају православни Босанци и Херцеговци, који су је чували и бранили и у средњем веку.