- Kad ulazite u snimanje novog filma?

Nadam se - uskoro, ali se to u situaciji kakva je u nasoj kinematografiji nikad ne moze da kaze sa sigurnoscu. Imam pripremljena dva scenarija, za koja je potrebno prikupiti sredstva... Vase pitanje implicira zakljucak da je, nakon brojnih domacih i stranih priznanja, lakse doci do sledeceg projekta, ali to nazalost nije tako. I nakon najveceg uspeha, domaci autori su svaki put na pocetku. To je na izvestan nacin deprimirajuce.

- Posto je domaci kratkometrazni film relativno nedostupan siroj javnosti, za citaoce E-ZINEa koji nisu bili u prilici da ga pogledaju, mozete li ga ukratko prepricati?

Kolateralna greska je film nastao kao moj licni glas pobune protiv sudbine koju su doziveli prekodrinski Srbi. Snimljen je na moju inicijativu i najvecim delom sam ga sam finansirao. Sastoji se od tri price: prvi deo govori o takozvanim Kolateralnim greskama koje su se desavale 1995. kada je NATO bombardovao srpske polozaje u Republici Srpskoj.
Kolateralna greska - to zvuci bezazleno, dok je to u stvari eufemizam za unistavanje civilnih ciljeva, jer ni najsavremenija ratna tehnika nije sprecila da NATO bombe pogode civilne objekte. Drugi deo filma je prica o Srbima iz Sarajeva (u kome ih je pre rata bilo vise od 150.000 ) a koji su nakon Dejtona bili primorani da zive u jednom sarajevskom predgradju Dobrinji. Tu ih je novoformirana granica dovela u situaciju getoizacije sa jedinom perspektivom-novog egzodusa.Treci deo je dokument o prvom susretu dvojice drugova iz detinjstva, koji nakon troipogodisnjeg ratovanja na suprotnim stranama ( naime jedan je Srbin a drugi Musliman ) u tajnosti, sa strahom, razmenjuju svoja gorka iskustva.


- Domaca publika i kritika je film primila kao izrazito human i antiratni. Na kakve reakcije je naisao u inostranstvu?

Na vecini festivala publika je odlicno reagovala,ali mi se desilo i to da se direktno suocim sa pogubnim efektima medijske satanizacije naseg naroda. Oni ljudi za koje sam ocekivao da su najbolje informisani, sve ovo sto se ovde dogadjalo i dogadja tumace balkanskom primitivnoscu.Kao autentican autor s Balkana, pokusao sam da im kontriram primerima iz njihove sopstvene istorije. Ono sto je interesantno je da npr. u Svedskoj niko nije uspeo da mi da racionalno objasnjenje zasto ne vole Norvezane. Isto tako nijedan Englez nije mogao da mi objasni kako to da se nacija koja predstavlja kulturnu uzdanicu Evrope, upravo nasiljem bori protiv Iraca. Najteze saznanje nakon tih razgovora je apsolutno nepoznavanje realnog stanja stvari i izvesna indolencija. Pitanja kao: Zasto se ljudi kod vas ubijaju, zasto se lepo ne dogovorite ili zasto se junaci filma tajno sastaju su me uverila da Evopljani zapravo i ne zele da saznaju sta se to kod nas dogadjalo, niti koji su uzroci. Mi smo za vecinu njih samo usputna vest na TV-u.

- Da li znate sta se sada desava sa akterima Vaseg filma?

Za neke znam, a za neke ne. Sasa, mladic iz Bosne, nakon visestrukog ranjavanja i operacija je sada sretno ozenjen i pokusava da organizuje svoj zivot u datim okolnostima. O Mirzetu ne znam nista, ali se nadam da zbog sudelovanja u filmu nije imao problema u svojoj sredini.

- Mozete li da uporedite produkcionu situaciju u sferi dokumentarnog filma kod nas i u svetu?

Razlika je drasticna. U svetu je tendencija da se autori sve vise bave dugometraznim dokumentarnim filmom. Mnogi od svetskih autora sa kojima sam kontaktirao ne mogu da poveruju da sam bio primoran da ulozim licna sredstva da bih uopste zavrsio film. To je za njih bajka, kao i za mene njihove price sa kojom lakocom oni dolaze do filma.

- Medju umetnicima je retka netrpeljivost. Bili ste u prilici da se susretnete sa autorima iz bivsih republika. Kakvi su utisci?

Uprkos cinjenici da sam sa nekima od filmskih radnika sa prostora bivse Jugoslavije bio u isto vreme na istom mestu, utisaka nemam, jer smo moj film i ja licno naisli na zid ignorisanja. To me nije ni iznenadilo a ni oneraspolozilo. Poruka mog filma je izrazito antiratna, ali su oni, verovatno u njemu videli jaku prosrpsku notu, koje se ja naravno ne odricem. To je pretpostavljam bio razlog takvog odnosa. Bez obzira na to, ja sam prisustvovao projekcijama njihovih filmova i uocio sam da, skoro po pravilu, izbegavaju objektivno prikazivanje njihovog dela odgovornosti za rat.

- Zivot nagradjenog filma trebalo bi da traje dugo. Stigli su pozivi i iz zemlje koja je prednjacila u antisrpskoj histeriji. Naime, film je pozvan na vise filmskih festivala u SAD-u.Da li cete se odazvati tim pozivima?

Da, interes za film je evidentan, ali se isprecio potpuno banalan razlog:Nedostaju sredstva za troskove slanja kopija i propratne troskove. Jednostavno, nemam niti najmanju podrsku i pomoc onih koji su zaduzeni za promociju kulturnih dostignuca autora ove zemlje.

- Zelite da kazete da je sudbina laureata ista kao i sudbina filma koji se nije probio dalje od informativne sekcije?

Gotovo da je tako. Oba filma zive poput vilinog konjica, samo dan kad je projekcija u Domu Sindikata. Dalji zivot filma zavisi iskljucivo od entuzijazma i angazmana autora, koji, dok ima snage i finansijskih srestava, produzava zivot svog filma. To ocigledno pokazuje primer mog filma,koji bi u sledecih par meseci mogao da bude prisutan u Sao Paolu, Cikagu, Argentini. Pozivi su stigli, ali je ucesce na ovim festivalima u ovom ternutku sasvim neizvesno...Takav odnos ja tesko mogu objasniti slucajnoscu. Medjutim, ono sto me jos vise brine, posto se u posledje vreme intenzivno bavim Internetom, jeste da nazalost opet previmo istu gresku. Uporedjivanjem nasih,zvanicnih prezentacija dogadjanja na Kosmetu sa prezentacijama koje nudi suprotna strana,dosao do zakljucka da opet gubimo medijski rat. Kao da nismo naucili lekciju da medijski rat dobija onaj koji je brzi, efikasniji i prisutniji u svetskim medijima. To je po mom misljenju svojevrsni autizam ili potpuna nebriga.