"Čitav moj život u Parizu od 1925.g. bila je oštra borba u sebi samom, protiv žalosti, nesentimentalizma, te sam radio slike u vedrom tonu, sa veselim koloritom. Ali sve to nije pomoglo ...". PREDEO IZ OKOLINE PARIZA iz 1928.g. osoben je - sa crnim psom u prvom, i usamljenom vilom u drugom planu - pun nekog tajanstva; mada realan, ispunjava ga irealna nota neizrecivog. Hteo je veselost, a izrazio melanholoju; i izvesnost, a našao zagonetku.
Stvarni prekid sa pariskim iskustvom i početak posebnog šidskog ciklusa počinje negde oko 1938.g.; najavljuje se oporošću boje, materije, grubošću postupka, naivnošću osećanja. Preovlađuje žutozelena, žuta, kontura. Platno uglačano špahtlom - prazna površina i prostor; boju i oblike dematerijalizuje neka tužna svetlost ...
1927.g. Šumanović stvara jedno od svojih remek dela: PIJANU LAĐU - očigledno kompoziciono nadahnut Žerikoovim "Splavom meduza" - ali kao bahanal grupe mornara i golih žena u barci na pučini, ne kao patnja i smrt. Najbujnije, najsilovitije, najrazmahnutije svoje delo. Tako upečatljiva sažetost oblika, žestok potez četke, jedinstvenost pokreta i svih plastičnih činilaca, tona i boje nikada više u toj meri neće doći do izražaja. Gama topla, somotastosiva, tamna: čista boja tu i tamo, po telima ili u širokim prugama mornarske majice ili ženskog kostima, sevne oštro, senzoralno. Tim snažnim ritmom i jedinstvom, toplim plamenom koji gori, doseže zenitnu tačku svoje stvaralačke strasti.
Kao što je nekada sa sobom u Pariz poneo sremsko svetlo, tako je sada u Srem doneo parisko iskustvo. Svetlost emanira svuda prisutno osećanje - u atmosferi, srebrnom nebu, krošnjama drveća. Slično je, na primer, KOZJAKOVO GUMNO iz 1934.g.
Naivnost ili bolna zrelost? Mislim na pojedine predele, okupane skromnošću i belom svetlošću, na snežna polja sa kućama, drvorede pod snegom, puteve, ŠIDSKU CRKVU iz 1940.g., svu u beličastim i okerastim tonovima, čvrsto sazdanu, svežu i laku ...