M. Djordjevic Prizrenac, Moze li se pomoci nasem narodu u Staroj Srbiji? Objavljeno 1891.godine!!!

Srpske fantazije i realnost

Da, sta da se radi? – pitaju me mnogi moji zemljaci. Smatram za patriotsku i covecansku duznost da na to odgovorim, onako, kako mi razum kaze. Ja cu da budem iskren i bezobziran. Da li ce se to dopasti ovim ili onim politicarima, da li ce to goditi frazastim deklamatorima, – to me se ni u koliko ne tice. Oni neka jasu besnog konja visoke politike, ovi neka paradiraju sa supljim frazama i beskorisnim deklamacijama, – to moze goditi politickoj sujeti i larmadzijskom zanosu, – ali sa tim se nece pomoci nasim jadnim i samim sebi ostavljenim zemljacima (...) danas valja gledati sta da se radi, te da se bezbrani narod ne ubija na buljuke, da se mirnim i nevinim ljudima ne pale domovi, da im se ne mrcvari celjad, da se po Staroj Srbiji ne cini pustos i zgariste. Ako je za vajdu, – a nije bilo za vajdu, – bilo je dosta fantaziranja i deklamovanja, bilo je dosta razbacivanja i – lakomislenog izazivanja, danas valja raditi prema stvarnim cinjenicama, valja za ljude – s ljudima racunati. (...)

Glozenje sa svetom

Kad kritickim razborom proucimo politicnu istoriju Srbije i Srpstva za ovih skoro devedeset godina, moramo se prosto uzasavati kako smo u sadasnjosti veoma malo – iz proslosti naucili. Nase mlado pokoljenje, (...) u mesto da je srpsku narodnu stvar prirodnim putem kretalo napred, – ono je ometalo i svakako nehotice navodilo na puteve – tudjinskih interesa. To je susta bogovetna istina, ma koliko ona na prvi pogled izgledala neverovatna. (...) Mi hocemo da se glozimo sa celim svetom i ako je sa svim blizu pameti, da, kad se vec naidje na glozenje, da je celom svetu svakako lakse i – prirodnije da nas same saglodje, nego da mi sami sve njih saglodjemo. I mi onda, kao mala deca, bacakamo se i nogama i rukama, vristimo da usi zaglunu: kako je ceo svet »dusmanski« raspolozen prema nama, kako nam ne da ni da zivimo, a kamo li da se razvijamo i jacamo. Kao da je neko lud, kad mu mi neprestano pruzamo pesnicu, da drzi da je to limun ili narandza! (...) Sad ili nikad... Sta Evropa! To je turska izmecarka. Mi sa bracom... savez ovamo, savez onamo... Samo napred... kakvi traktati, kakve konferencije, kakve trice. I poslo se – i vratilo se. Posle dva krvava rata, Srbija mora ponovo, na (...) kongresu, da iskupljuje novim zrtvama cigla cetiri okruga! (...) Pa ne samo da uzalud trazimo, vec s toga, sto ih nepromisljenim nacinima trazimo – oni nasi zemljaci danas to isplacuju svojim mukama, svojom krvlju, zgaristima svojih domova. (...)

Ali srpski novi uceni ljudi izdadose parolu »non possumus!« – sve ili nista! (...) horilo se na sve strane: kakve pogodbe! Kakvi traktati! Za Dusanovu carevinu – borba na zivot i smrt! (...) je li dakle cudo sto je onda ceo svet gledao s nepoverenjem na nas, sto je u nasim, teznjama na narodni razvitak gledao neko evropsko strasilo, koje preti da ceo istok zapali? Od jednog pitanja narodne i covecanske egzistencije, mi smo u larmadzijskom bunilu napravili na nasu stetu evropsko pitanje, pitanje evropske ravnoteze! (...) mi smo se bez nevolje predstavljali kao neka sila, koja ce protresti svet! (...)

Istocna drama

Evropska diplomacija, i da je bila voljna da se u nasu korist obavestava, nije imala kad da se naknadno obavestava istorijskim i etnografskim dokazima. Ona je pravila politiku prema prilikama i cinjenicama sa kojima je odpoceta ova istocna drama. Mi smo, pokraj sviju uobrazenih dobitaka, izgubili! (...) To je bio prvi gorki plod novovremne vajne srpske »drzavnicke mudrosti« i sokackog patriotizma, – koji su jedni u svojoj uobrazenosti i naduvenosti, a drugi sa svoga lakoumlja drzali, da ce pred srpskim fanfaronadskim »Quos ego« ceo svet cloviti na glavi!
Srpski Pijemont! Koliko smo nebrojeno puta slusali ovu frazu, koliko se sa njom terala zloupotreba, koliko je ona pomutila pojmove i pomogla odnegovati zablude, za koje danas ceo srpski narod skupo placa! Ljudi sa malo pameti, a bezgranicnom sujetom, citali po novinama o maloj kraljevini Sardiniji – Pijemontu, – koja je uzela na se gigantsku zadacu oslobodjenja i ujedinjenja u nekoliko drzava i drzavica raskomadane Italije; citali nesto o Manciniju, Kavuru i Garibaldiju, (...) i to lepo sve preneli u novinarskim clancima na obale Save i Dunava! Gledaj narode srpski Pijemont, obozavaj srpske Mancinije, divi se srpskim Kavurima (...) jos je samo Garibaldi falio, ali ga na veliku zalost nije bilo! A u samoj stvari sve je to bila jedna kolosalna obmana, sracunata na lakovernosti srpskog naroda, na besvesno titranje sa njegovim najsvetijim osecajima od strane uobrazenih i samoljubivih politicara. Misleni su ljudi odavna kazali da svako sravnjenje ramlje, – ali u ovom slucaju ne samo da sravnjenje ramlje, ono prosto ubija u pojam! Apeninsko Poluostrvo i – Balkansko Poluostrvo, kakva grdna i neizmerna razlika! Tamo jedan narod od 30 miliona, jedne vere – ovde nekoliko raznih narodnosti, od kojih ni jedna ne broji vise od 5 miliona (...) Onamo svesna, bogata, tradicionalna, rodoljubiva, samostalna inteligencija koliko skoro ceo srpski narod, (...) ovamo u zemljici od jednog miliona tek jedna generacija nesto skolovanih ljudi, koji ako nisu drzavni cinovnici, ono su prosjaci! (...) I nama je sve to jos bilo malo, mi smo u nasoj zavrzanosti, (...) jos povrh svega toga izazivali i omalovazavali celu zapadnu Evropu! Za nas je, n. pr. »turkofilska« Engleska bila predmet podsmeha i preziranja! (...) Srpskom Pijemontu nije trebalo evropskog blagovoljenja i evropskih saveza, on ce u »prirodnom savezu« sa (...) a uz moralnu pomoc ostale slovenske brace ne samo dici – krst na Aja Sofiji, no jos cemo potraziti i samu Sent-Andreju! Pa bar da su nas gorko stecena iskustva i tolike prema dobicima nesrazmerne zrtve naucile pameti, pa da se ne uljuljkavamo sa sravnjenjima, koja lice kao gajde na muziku. Aja! Jos se nalaze ljudi koji hoce da proparadiraju sa tim laznim sravnjenjima, jos se nalaze naivni slusaoci koji tome na slovo veruju. (...)
Ko hoce na silu da gleda u sunce sa golim okom, – taj ce najzad da onakazi ocnji vid. Ko hoce glavom da probije zid, taj ce izvesno probiti – sebi glavu. Sila se prema sili odmerava u matematicnoj srazmeri. (...) Rezultati politike novijeg doba Srbije pokazuju: da se ova osnovna pravila zdrave drzavne politike ili nisu razumela, ili ako su se razumela, da se nisu sledovala iz prostog razloga, sto nisu godila licnim sujetama. (...) I to nas ni malo ne osvescuje, mi onako »tradicionalno« – teramo i dalje vetar kapom. (...) Pretimo (...) ismevamo (...) Bilo je politicara od visokog polozaja, koji su videli svu opasnost u koju se srlja, koji su pokusavali da obuzdaju manitu struju, ali se poveo poznati »svatovac« i nije se imalo kud! Valjalo je ziveti za – popularnost, a ne za drzavu! (...) Mi smo se samo starali da dobijemo pristanak Rusije na sudelovanju u ratu (...) i »Njegovo je Velicanstvo milostivo odobrilo, da Srbija moze sudelovati, ako hoce!« Moze sudelovati! A zasto? Sta se iz toga dobija, ko sta dobija i dokle, o tome se nije imalo crno na belo! (...) Do juce nismo hteli da cujemo za Evropu, – a sad, za nekoliko pedalja zemlje idemo, moljakamo, obijamo pragove i pristajemo na sve moguce zrtve, samo da bi mogli ugoditi trenutnoj narodnoj sujeti. (...) Do rata se bagatelisao ceo svet, posle dva rata islo se na davu celom svetu, a u prvom redu onima, koje smo gore mrzili no same Turke! (...) I srpski ministar morao je strpljivo da slusa lekcije, koje mu daje g. A. s recima: »Ukazivati potporu Srbiji za mene nije lasno ni prema javnom mnjenju u mojoj otadzbini, koje Srbiji nije naklonjeno, ni prema velikim silama; jer dokle Crna Gora nalazi u Evropi vise simpatije, Srbija nije tako srecna da kod sviju odziva nalazi!« (...) Prema ovome nije tesko predstaviti u kakvom bi polozaju bila Srbija, da je (...), pruzila ruku izmirenja i u saveza za odbranu zajednickog zemljista zajednicki zasela za sto (...) Ova misao nije tek sada izmisljena, – ja imam uverenja da je u ono vreme bila sinula u Beogradu, – ali da se ona sa uzasom suzbila; jer za boga, kako bi se takovim »izdajstvom« izaslo – pred narod, koji je toliko zrtava podneo za svoju – nezavisnost. Samo nek je nezavisnost i prosirenje, – samo neka se trenutno pijemontizira, ma i na stetu buducnosti Srpske! (...) Dakle, opet ponavljam, da se imalo patriotske kurazi, da se ucinio onakav obrt odmah posle (...), a pre no sto se poslo na prosjacenje u (...), i da se kod tolike nevolje, nije jos vecma drazilo sa nepromisljenim proterivanjem Arnauta (...) izvesno (je) da bi danas Srbija bila snazna i odlucujuci faktor na Balkanu; (...) A izvesno je da danas ne bi stajalo pitanje: cija ce biti Stara Srbija (...) jer bi neosporno tamo danas bilo takvo stanje, koje o tome ne bi dovodilo ni nas u ocajanje ni ostali svet u sumnju. (...)

Zrtve

I u toliko nam je teze, u toliko nas vise srce boli, sto su tolike zrtve u samoj stvari koristile svakom drugom, – samo ne narodu, radi koga su se podnosile. Jer na zalost, uspesi u drzavnoj politici ne odmeravaju se i ne postizavaju se iskljucivo kolicinom zrtava. Zrtve su samo gradja, materija, iz koje tek vest majstor moze da stvori sto hoce. Slusao sam pricu o onom terziji-nevezi, kome je musterija doneo coju, koliko je trebalo, da mu »majstor« napravi dzube. Terzija-neveza kroji... kroji... kad vide da je – prekrojio, te da mu iz coje ne moze da izadje dzube, nego curce. Siroma musterija, sta ce, pristane na curce. Kad posle ne moze ni curce, nego – jelek. Ajde i jelek. Kroji majstor, kroji, pa... ne moze ni jelek, nego tozluci. Najzad, od dzubeta ispade samo – duvankesa. Tako je to i u politici. (...)

Da se ne bi krivo razumeli, ja smatram za duznost da ovde izjavim izricno: kako je daleko od mene da s ovim zameram ovoj ili onoj stranoj diplomaciji, sto nije uzimala u zastitu interese Srbije i srpskog naroda. Strana diplomacija, bila ona »bratska« ili »nebratska«, udesava svoj rad prema svojim drzavnim interesima, – i to je sa svim prirodno i ne treba nikog da zacudjava. Neprirodno je i mora svakoga da zacudi kad mi sami napustamo nase narodne interese, da se sa njima – tudjinski interesi potkusuravaju. (...) Ali kad je Srbija izolirana zagazila u rat 1... i kad je posle bez ugovora opet zagazila u rat (...) onda je li se imalo sigurnosti zasto se ratuje? Nije! Ja imam pozitivnih uverenja pa i dokaza, da je kod nas bilo politickih licnosti, koje su predvidjale da ako se tako radi, kao sto se radilo, da ce neminovno nastupiti ono sto je nastupilo. Nisam ovlascen da te dokaze iznosim, jer bi to bilo na ustrb drzavnih interesa, ali izmedju mnogog cega, mogu tek nesto naglasiti, n. pr. da su jednoj od srpskih drzava, pred drugi rat, bili nudjeni i zajamcavani veci politicki dobici i dvaput vece zemljiste no sto se posle rata dobilo! (...) Ali za Srbiju je 1... godine malo bilo onolikih nevolja i nesimpatija, koje su srpsku stvar sa sviju strana sretale – no jos stvara sebi nove ogorcene neprijatelje, bas tik novih granica Srbije! U Toplici se naislo na Arnaute, – i nije se imalo prece sta raditi, no da se ti ratoborni, ali inace vredni ljudi, oteraju s njihovih ognjista. U mesto da im se, kao pobedjenima, izaslo na susret i da se gledalo da se izmire sa srpskom drzavom, – oni su bez ikakve nevolje oterani preko nove granice... da se nastane s one strane granice, kao krvni neprijatelji svega sto je srpsko, kao osvetnici prema onima, koji su ih oterali sa njihovog ognjista. Arnautin ce izginuti za obraz, i ko mu obraz pogazi, tesko njemu! Arnauti drze »besu« – i kad je dadu, poginuce – izdati nece. Takav elemenat oteran je bio bez nevolje u emigraciju, i to je elemenat, koji ima svojih sunarodnika u Staroj Srbiji! Kakvom se dobru mogao nas narod u Staroj Srbiji nadati od takvog elementa? Svaki pokret, koji bi se iz Srbije ucinio i koji bi se samo mogao tumaciti kao mesanje Srbije preko granice, – nece li Arnauti uzeti kao da se s time na to ide, da se Srbija jos dalje pomakne, i da ih opet otera sa njihovih ognjista? A kad se uz to pridruze tudjinski nagovori i burgijanja, – sta onda? Onda nastaje ono, sto je danas nastalo u Staroj Srbiji, nastaje istrebljenje srpskog naroda! To sam ja znao vrlo dobro, i za to sam i lane i ove godine odvracao od praznih demonstracija koje nasem narodu ne mogu pomoci, vec samo skoditi! (...)

Tradicija i buducnost

Ali, tradicija! Ah, ta tradicija, koliko nam je u proslosti pomogla, toliko nam, kao ono rak, nevidovno podgriza buducnost, dok je, bojim se sa svim ne urnise! (...) Pravo stanje bilo je takvo, – ali ona nasa fatalna tradicionalna groznica navukla nam belilo na oci – pa mi sami nikako da vodimo racuna o pravom stanju stvari i o konsekvencijama koje iz njega proisticu. Mi smo istina osecali svu nesnosnost polozaja, jer nas je on tistao, i kao ono usamljeni putnik, kad za tavne noci ide kroz neprohodnu sumu, pa daje od sebe glasa, djoja da pravo zverje zaplasi, pa ga bas na sebe navuce, – tako je i s nama bilo, koji smo kao veliki narodni rodoljubi u jedno isto vreme pretili svima »vekovnim« dusmanima. (...) Nekoliko larmadzija, novinarskih politicara, i po koji agent-provocateur, svi skupa koji zive na pristojnoj daljini od arnautskih dzeverdara i jatagana, natociljavaju naivne Staro-Srbijance (...) Da, toj gospodi je dobro; oni su se podzapali po zborovima, »ovekovecili« svoja »slavna« imena na telegramima, i sada sede mirno te pijuckaju svoje pivce i vince... Ali tamo preko Javora lije se danas krv, tamo se puse zapaljeni domovi, tamo se razleze piska, i jauk nevinih mucenickih zrtava! (...)
Mi smo svi vremenom bili zasli na politicke puteve, sa kojih je se bilo tesko vracati, nesto iz zaslepljenosti, a nesto iz narodne sujete. (...) Nalazio sam, da bi najmanja nesreca bila, da se cela stvar svodi na ciglo »brukanje srpskog oruzja« – jer sam osecao da to ima dubljeg korena u proslosti, a da moze biti od sudbonosnih posledica po buducnost. (...) Tako sam dosao do zakljucka: (...) da ako se iskreno zeli dobra i pomoci srpskom narodu u celini onda se treba okaniti sviju dosadanjih fanfaronada, jer je upravo samoubistvo pretiti celom svetu i izazivati ceo svet; – da valja voditi racuna o stvarnim prilikama i mogucnostima, – a pre svega da valja jednom pojmiti, da Evropa nije nasa poturica, njene odluke nisu odluke jednog naseg seoskog zbora, koje se mogu prevrnuti nasom dzevom i nasim glasanjem; i da valja teziti za onim, sto se prema danim prilikama moze postici, a ne za onim sto bi se htelo da postigne. U prvom redu, da se valja okaniti apelovanja na silu, vec da valja pozivati se na svoje pravo, – pri cem naravno valja respektovati i tudje pravo... (...) Ispravljanje jednog politickog gledista, prema danim resultatima, nije nedoslednost, vec patriotska duznost. Protivno tome bio bi – zlocin. (...)
Odavno je kazano, da protiv gluposti uzalud se i bogovi bore; ali protivu pustolovstva uzalud se bore i bogovi i ljudi. Tu kad se navre, ide se bez razbora, bez obzira, prosto za to, sto ljudi hoce svoj cef i svoju bolesnu sujetu da proture pod etiketu razuma. (...) Naucilo se da se praska i da se dize pleva na vetar, i onda, razume se, nije moglo da izadje drugo do ono – sto se zadimilo iz vasarske dzeve po pivnicama i kafanama u Beogradu i na drugim mestima... I kad se politicki probancilo, – konta se podnela na isplatu onom jadnom narodu, koji danas, kao i uvek treba da se moli milostivom Bogu: »sacuvaj me Boze od namet-prijatelja, a od neprijatelja sam cu se cuvati!« (...) Onaj narod tamo ne moze se ciniti odgovornim za politicka smetenjastva nekolicine krakelera po pivnicama i kafanama u Beogradu i drugde. Sve sto ovi rade – rade na svoj racun i njihova je odgovornost. (...)

Ima li pomoci

Ja sam pokusao da rasvetlim taj proces lucem istine, i drzim da sam jasno dokazao: da bas ono, sto je davalo ton srpskoj politici, i sto i danas izaziva nepoverenje (...) prema srpskoj narodnosti, – bas to je ono, sto je fatalno u srpskoj politici, i sto je onakazilo tako, da je od velike politike – dzubeta, ispao patuljak – tozluke! I kako danas stoji opsta politicka situacija, svaki dalji sukob izmedju nas i »tradicionalnih neprijatelja« ispasce samo na nasu obostranu stetu, – a u korist onih, koji su i do sad na nas racun carili, a sve pod firmom »bratstva«, »prijateljstva« i zastite nekakvih »evropskih« i »svetskih interesa«! †...‡ Neka i Srbin i Turcin i Arnautin pozna da je ta zemlja zajednicka otadzbina, koju valja svi podjednako da ljube i – podjednako da brane od strane najezde! (...)
S ovim zavrsujem, – i s tim drzim da sam odgovorio na stavljeno pitanje: moze li se pomoci nasem narodu u Staroj Srbiji? Po mom shvatanju moze se pomoci, ako se uopste zeli da se spreci dalje tudjinsko prodiranje na Balkansko Poluostrvo, ako se zeli da istinski ostane Balkan – Balkanskim narodima.

M. Djordjevic Prizrenac, Moze li se pomoci nasem narodu u Staroj Srbiji? Odgovor na suvremeno pitanje s pogledom na opsti politicki polozaj, Beograd, 1891. Manojlo Djordjevic (Prizren, 1851–Beograd, 1896), pesnik, dramski pisac, novinar i prevodilac. Oprema redakcijska.