• O bliskosti
  
• Put kojim se ređe ide
  
• Umeće ljubavi
  
• Imati ili biti

• Naslovna strana

• Migel Serano
  
• Vladeta Jerotić

• Markesov oproštaj
  
• Paulo Koeljo
  
• Radjard Kipling
  
• Marija Jovanović
  
• Snežana Pejaković
  

• Srpski nebeski grad
  
• Studenica

• Nedostaje mi ...
  
• Mostarske kiše
  
• Dok gori nebo
  
• R.Tagora

• Rottweiler
  
• Munja i grom

• Leb i sol
  
• Vaya con Dios
  
• F.Šopen
  
• A.Vivaldi

• Sava Šumanović
• Van Gog
• Klod Mone
  

• Hajde da se igramo

    ... Koja su to "večna pitanja" o kojima su Hese i Jung hteli da razgovaraju sa Migelom Seranom i da mu tako otkriju ono što su u toku mnogih godina skupili od životnog iskustva, zavirivši, tako se bar čitaocu čini, iza zavese ovostranog?

    1)    Svedoci smo "kraja vremena", ili, jednog nebeskog kruga zbivanja (sprema se novo vreme, Vodolije). U takvom "prelaznom eonu" sve izgleda, a i jeste, poremećeno, ispreturano, haotično. Što se čoveku više čini da gospodari prirodom, materijom i njenim atomima, da je bliži tajni gena i uzrocima poznatih bolesti, to mu suština života i smrti više izmiče, a čovek se oseća sve nemoćnijim, napuštenijim, beznadežnijim. Reči sve više postaju maske, PERSONA prekriljuje i   SENKU  i   SOPSTVO, čovek sve ređe saopštava, kroz poplavu reči, knjiga, pokreta, sebe stvarnog drugom čoveku. I Jung i Hese izbegli su, izgleda, one najopasnije zamke današnjice: mehanizaciju života i "himalajskog" meditiranja u samoći.

    2)    Zapad i Istok, hrišćanska i azijska civilizacija i kultura, dve su gromade odvojene od istog komada prastene. Došlo je vreme njihovog međusobnog upoznavanja i približavanja. I Zapad i Istok iscrpljeni su u potpunosti na svome dosadašnjem plodnom putu ekstra i introverzije. Zapad je stigao do poslednje granice automatizacije i obeščovečenja života, a Istok, sa svojim meditacijama i kontemplacijama, stoletnom mudrošću negovanja ATAMANA u sebi radi njegovog bezličnog stapanja sa Bramom ili nirvanom, postao je sterilan i ne daje više plodove. Zapad se mora vratiti negovanju unutrašnjeg života, dok se Istok mora otvoriti prema tekovinama spoljašnjeg i ublažiti tako svoje lucifersko bekstvo od realnosti. Dok je evropski čovek negovanjem svesti i principa JA najviše moguće odvojio sebe od negativnog, ali i pozitivnog (stvaralačkog) što dolazi do iracionalnog, dotle čovek azijatskih religija živi još uvek u simbolima (ne osvešćujući ih) i u arhajskom mišljenju.

    3)    U današnjem suprotstavljenom i krvno zavađenom svetu, u kome uporno teku dva snažna rečna toka, sa podjednako dubokim koritima i jakim maticama na površini, u kome jedni obnavljaju plemensko i nacionalno, rasno i arhajsko u čoveku, a drugi bi sve da pomire, spoje, univerzalizuju i tako da se približe JEDINSTVU   i  CELINI - religija hoće, može i treba da odigra odlučujuću ulogu ... ljudi će se u budućnosti spontano (ne reaktivno) sve više okretati religiji i od nje tražiti odgovore na svoja, sve mučnija pitanja o smislu življenja. I, mada neće doći do stvaranja "univerzalne religije", ... postojeće religije, u prvom redu one monoteističke, moraće da traže načine da svoju poruku prenesu kvalitetnije, dublje i autentičnije nego do sada ...

    4)    Psiha, kao sastavni deo prirode, zemlje i kosmosa, stvarnija je od tela, koje je "stvoreno" da posluži kao prolazan, trošan instrument delovanja duše i duha. Ljudska psiha poseduje nepojamnu snagu, ona je ta koja neprekidno stvara "čuda". Ništa nije izmišljeno što čitamo u svetim spisima svetskih religija o "čudima" i "čudotvorcima". Isusove reči da "vera pokreće planine", vaskrsava mrtve, učini da čovek hoda po vodi, i za Junga i za Hesea prirodne su. Manje zakoni prirode pokreću svet i čoveka od silne energije vere, ljubavi ili mržnje, energije koja utiče i na spoljašnju realnost, pa je u stanju da "preokrene tok zvezda" ...

    5)    Koliko god izgledalo da samo pojedinci, i to retki, i nekad i danas, dostižu mističko, filosofsko ili umetničko sjedinjenje sa CELINOM, koju nazivamo različitim imenima - Bog, KOLEKTIVNO NESVESNO, PRAZNINA, NIŠTA, TAO - a mislimo na istu suštinu, ne može biti nikakve sumnje da do ove CELINE  ili   SVEJEDINSTVA možemo dospeti samo uz pomoć drugih ljudi i našeg odnosa kroz ljubav prema bližnjem, a ne preko egoističnog povlačenja od sveta i života, bilo u koju veštačku ili prirodnu pustinju grada ili planine ... Pri svemu tome, put čoveka do CELINE je put unutrašnjeg čišćenja, upornog i strpljivog, dugogodišnjeg rada na sebi, ne i put spoljašnjih, prisilnih promena društva ... Nije neophodno, međutim, da budemo kao Hese ili Jung; kada ostvarujemo SEBE u sebi, naše će misli i molitve stići do na kraj sveta i nekoj čestitoj duši koja traži postati Simon Kirinejac. O večnoj "korespodenciji" mikro i makrokosmosa, kao i ljudi među sobom, bez obzira na udaljenost, govorio je još Paracelzus.

    Uveren sam da će svako ko pročita Seranovo delo HERMETIČKI KRUG, čak i ako pre toga nije imao ličan odnos prema Heseu ili Jungu, a da nije sam podigao visok zid prema problemima duha, otkriti nešto dragoceno za sebe, a tada, odmah, i za ceo svet. Jer, nema te ISTINE koju, iznenada ili postepeno, dugim spiralnim procesom individuacije otkrivamo, a da ona nije ISTINA i drugih ljudi na celoj zemlji ...

    Ako je Herman Hese predstavljao most između Abraksasa i Taoa, i svojim "slugama" iz najboljih ezoteričnih romana HODOČAŠĆE  i  IGRA STAKLENIH PERLI  posvedočio svoje hrišćanske korene, ako je Karl Gustav Jung most između GNOSIS i PISTIS (koja je i SOFIJA), onda je Migel Serano, kao u magičnom trouglu, bio hipotenuza koja spaja katete ... Mi ćemo ga razumeti u onoj meri u kojoj smo otkrili i razvili pesnika u sebi.