Prozni pisac (1945). Knjiga eseja Slovo o jeziku - kaži srpski da te ceo svet razume (Beletra, 1991; ITAKA, 1996); zbirka pripovedaka Komemoracija (Beletra, Beograd, 1993); roman Zgad (Srpska književna zadruga, Beograd, 1995); pripovetke Novogodišnja noć (Rad, Beograd, 1997) eseji Govor pesme (Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1997). Priredio je knjigu Hilandarski pisci i antologiju SERBIA - srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora. Diplomirao je Jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dobitnik je književne nagrade "Miloš Crnjanski" za prozu. Živi u Beogradu.

MOST

Most sam naročito voleo da gledam sa kamene terase Petrovaradinske tvrdjave, nadnesene nad Dunav. Sve svoje goste odvodio bih tamo, na kafu i pogled, kako sam govorio, a sam sam znao da dugo sedim ispod velikog sata na kuli i gledam ka gvozdenom princu. Uvek bih se, odlazeći odatle, na mestu posle kojeg se most gubio iz vidika, okrenuo još jednom, kao da se opraštam zauvek i kao da tu više nikada neću doći. Sada, ne mogu da zamislim taj prostor bez mosta. Ne mogu da zamislim pogled u koji nije užljebljen lepi stari most. Ne mogu sebe da zamislim na tvrdjavi, ispod sata sa ogromnim rimskim brojevima. Zašto u ratu mostovi toliko stradaju? Zašto dimnjaci opstaju, a mostovi stradaju? Da li zbog svoje lepote i gordosti, vitkosti, uznesenosti, prostiranja kroz prostor i vreme. Primetio sam već da na skoro potpuno srušenim kućama dimnjaci ostaju celi, katkad nedirnuti. Samo oni. Kuće, vrata, prozora - ničega nema. Samo se zadržalo jedno parče krova na kome stoji dimnjak, kao gavran, kao nekakvo zloslutno znamenje koje opominje.Crn, ćutljiv, sam. Kao strašilo u noći. A mostovi se, kao kost, lome po sredini, ili u najvišoj tačci svog luka. Petrovaradinski most je meni, kao novosadskom, i kasnije, karlovačkom gimnazijalcu, bio blizak zbog jednog dogadjaja koji se zbio kada sam imao oko 11-12 godina. Tada sam gotovo svakog vikenda odlazio u Petrovaradin, kod sestre koja je bila udata za bogatog i poznatog zlatara. Josip. Eto, prvi put ga spominjem posle toliko godina. Danas o njemu razmisljao s poštovanjem, čudeci se kako je i zašto je on, katolik, strogo vaspitavan i krut, zasto je izabrao pravoslavku, i to iz siromasne porodice, u kojoj je bilo nas četvoro bez oca. Kada sam se kasnije prisećao te kuće u koju sam odlazio, uvek mi su mi pred oči dolazili pogledi ukućana koji su mi davali do znanja da nisam drag gost. Zbog toga sam vreme uglavnom provodio na ulici, prateći igre dečaka. Ne bih želeo da budem nepravedan, jer ti su ljudi, mislim, odavno mrtvi, ali zaista je tako. Deca uvek zapamte. Ne shvate i ne razumeju odmah, ali kasnije sve dodje na svoje mesto, dobije svoj pravi smisao, otkriva se i javlja u punom svetlu. Ulica u kojoj se nalazila kuća bila je duga i zavojita i "silazila" je nizastranu, ka Dunavu. Svacićeva ulica. Preko puta kuće je bila katolička crkva sa velikom portom. U porti su se uvek igrala deca. Naročito nedeljom i o crkvenim praznicima. Provodio sam sate gledajući ih s divljenjem, žarko želeći da im se pridružim. Posle nekog vremena primili su me u svoje društvo. Dečije veštine se cene, a ja sam dobro i strastveno igrao fudbal, dobro plivao i kao i svaki dečak u novoj sredini, pokušavao da se dokažem, išao korak dalje nego oni, budući bez oca, slobodan od roditeljske stege, i po malo divalj po prirodi. Bio sam im ravan u svemu. Ali ono što nikako nisam mogao da naučim beše hodanje na rukama. Sećam se dobro Vinkovog okruglastog, veselog, nemirnog lica. Najviše lica. Pamtim još da je bio mršav, omalen, i čini mi se, krivonog. Govorio je malo ili nikako, i stalno bio u pokretu. Ono po čime se naročito izdvajao bila je njegova sposobnost da "ide" na rukama. Neverovatno vešto i brzo je "hodao" tako, neprirodno okrenut naglavačke, i to ne samo po ravnom nego i po brežuljcima, ili uz crkveno stepenište. Bio je to za njega prirodan položaj, lagodan i omiljen, i zbog toga je izazivao zavist i poštovanje ostalih dečaka. Svi smo vežbali da idemo na rukama, ali niko nije mogao da dostigne Vinka U Indjiji, gde sam ziveo tada, satima sam po dvorištu vežbao hod na rukama, na čudjenje petlova koji su, videći me s glavom na dole, "shvatali" da tu nešto nije u redu, i zbunjeno uzmicali, ili čak zauzimali borbeni polozaj. Psi koji su me pratili po njivama, napuštali su svoje staze, išli tik uz mene, krivili na mene glavu radoznalo i iščekivali nekakvo čudo, ili njuškali zemlju ispred moga lica, misleći da i sam nešto njuškam. U petrovaradinsku portu sam posle tih vežbi dolazio sa ojačalim rukama i usavršenom veštinom, nadajući se da sam spreman za okršaj. Bio sam sve bolji i bolji. Ali niko nije mogao da pobedi Vinka. Odlučili smo da za opkladu "prepešacimo" Petrovaradinski most. Dobrim delom zbog igre i drugih dečijih razloga, starijima često neshvatljivih i nelogičnih. Izmakli smo pažnji njihovih strogih roditelja i velika grupa dečaka našla se na mostu. Krenuli smo sa petrovaradinske strane ka novosadskoj. Posle dvadesetak metara Vinko mi je bio već daleko izmakao. Osim toga što je mogao dugo da izdrži tako naglavačke, "hodao" je veoma brzo, skoro trčao na rukama. Ja sam nekoliko puta padao i silazio na noge, ali sam nastavljao uporno, svestan da sa Vinkom ne mogu da se takmičim ali odlučan da most predjem i pobedim sam sebe. Dečaci, koji su se u početku podelili, i jedni navijali za Vinka, a drugi bodrili izazivača, ubrzo su me ostavili. Razmišljao sam još koji trenutak ionda potrčao ka festivalu koji se zbivao na mostu. Pridružio sam im se i krčio put ispred Vinka, komadujući "leva-desna - leva-desna". Moje uzvike prihvatiše i ostali. Mostom se orila vojnička komanda "leva-desna - leva-desna", uz uzvike duševljenja, koji su se stapali u neobični zvuk, nalik hujanju i orgijanju vetra po visinama, iznad kuća i ljudi. Vinko je brektao i grabio dalje. Njegovu veliku "igru" na mostu propratio je zvuk brodske sirene dereglije koja je tog časa prolazila ispod mosta. Mornari su, privučeni uzvicima iznad sebe, radoznalo i upitno osluškivali i "pratili" dogadjaj, veselo dovikivali odozdo i svaki čas, kao svoj komentar, znak podrske i izraz oduševljenja, povlačili brodsku sirenu; zvuk se penjao uz gvozdenu konstrukciju, provlačio izmedju naših nogu, priljubljivao se uz glavnog aktera dogadjaja, unosio mu se u lice, ili nadnosio nad naše glave da odozgo sve bolje vidi. A onda su do nas dopirali složni uzvici mornara odozdo, kao da su zahvaljujući tom  naročitom zvučnom teleskopu i sami u svemu učestvovali. Opšta graja i gužva na mostu i ispod mosta, i stalno trubljenje brodske sirene, privukli su pažnju prolaznika i šetaca na keju. Mnogi od njih pohrlise ka užarenoj lopti koja se vrtela u krug i polako valjala ka novosadskoj obali. Niko nije čuo povike "Ljudi, ide voz, ide voz". Voz, koji je dolazio od Sremskih Karlovaca, usporavao je nešto pre mosta, i preko mosta, kada je bila gužva, prelazio gotovo brzinom  "pešackog hoda", tako da mašinovodja nije imao problema da kompoziciju zaustavi čim je ugledao veliku gužvu ispred sebe. Putnici koji su visili na stepenicama ili izvirivali kroz prozor vagona, iskočiše i podjoše ka sredini mosta da vide šta se dogadja. Neki se popeše na krov i pojuriše prema lokomotivi, vešto skačući sa vagona na vagon. Mi počesmo skandiranje "Vinko, Vinko". Na svaki "korak", uzvikivali smo njegovo ime. Nase oduševljenje pokrenu i one koji su tek pristigli, pa i oni u horu počeše skandirati zajedno sa nama i tapšati, ne znajuci ni zašto, ni kome. Jedino što su svi osećali bilo je da se zbiva nešto lepo, radosno i uzbudljivo, čim prouzrokuje toliku sreću ljudi, viku i osmehe. Na kraju mosta, na novosadskoj strani, Vinko se naglo odbaci sa ruku na noge, polako uspravi, izdiže na prste, stavi prste u usta i svirnu put neba, a zatim trijumfalno, pobednički, podiže ruke, smejući se razdragano, dok smo ga mi grlili i ljubili kao u transu. Nas dvoboj je odlučen njegovim krunisanjem i decačkim prijateljstvom, koje uvek ostaje u sećanju. Moja dečija ludovanja u Petrovaradinu su se brzo završila, jer se sestra preselila u Sremsku Mitrovicu. Nisam više isao u Svačićevu ulicu. Vinka više nikada nisam video, ali sam zauvek zapamtio spretnog i veselog dečaka, koji je osim veštine hodanja na rukama, imao hrabrosti da se na mostu okači o voz u pokretu. Bacao se na njega kao artista na konja u trku i cirkuskom krugu, rukama grabio šipke a nogom vešto doskakivao na poslednji stepenik. Bio je odličan plivač, majstor u igri loptom, odvažan u svim poslovima koje smo započinjali lutajući po obroncima Petrovaradinske tvrdjave ili zalazeći u njene tunele oko kojih se širila fantastična priča o duhovima ratnika. Nekoliko puta gledao sam ga kako recituje na crkvenim svečanostima, zapamtio njegove usplamtele oči dok u crkvenom horu peva neku svoju dečacku pesmu visoko podignute glave. Kada sam se s jeseni 1961. upisao u novosadsku gimnaziju "Moša Pijade", otišao sam u Svačićevu ulicu da vidim moje ortake iz detinjstva. Rekoše mi da je Vinko poginuo. Prilikom uskakanja maknuo je nogom i pao pod voz. Nikako nisam mogao da zamislim tako nesto i nikada o Vinku nisam razmisljao kao o nekome koga nema. Četiri godine kasnije - sećam se dobro tog prolećnog dana; bio sam maturant Karlovačke gimnazije - moja devojka i ja pobegli smo sa časa matematike i "skoknuli" do Novog Sada. Šetali smo po Dunavskom keju, na kome je kad polepša posle duge zime, uvek mnogo sveta. Pogled mi je stalno padao na most, koji me je magnetno privlacio. Poveo sam bez reci devojku gore, na most, skinuo jaknu i majicu, izvrnuo se na ruke, prelomio noge u kolenima, i bez oklevanja krenuo ka petrovaradinskoj strani. Polako, oprezno, sasvim opušten, gipko uskladjujuci pokrete. Moja devojka se prvo zaprepastila, zatim kikotala i kliktala, poskakivala oko mene, pljeskala, najzad navijala sve žešće kako sam odmicao ka sredini mosta i približavao se drugoj strani, podržavan odobravanjem prolaznika koji su i sami vikali bravo i uklanjali se. Zatim se spustila na kolena i tako pratila moj maraton, unoseći mi se u lice i šapćući: "Molim te izdrži jož malo, izdrži jos malo", kao da je moja avantura nešto što pripada samo njoj, neka velika retkost i dragocen poklon. Na kraju mosta, kada sam skoro došao do cilja, do onog mesta odakle smo Vinko i ja krenuli ka novosadskoj strani pre toliko godina, zastao sam nekoliko trenutaka, klateći se. Posmatrače je uhvatila zebnja da cu pri samom kraju pasti, da neću izdržati. Ni devojka se više nije oglašavala. A ja sam, odjednom, u potpunoj tišini, zakliktao kao Vinko, i praćen oduševljenom vikom prisutnih i moje devojke, "pretrčao" na rukama preostalih pet metara. I onda se uspravio, podigao visoko ruke uvis, kao i Vinko svirnuo put neba, smejući se, dok me je ona grlila, ljubila i plakala. Tada sam joj, na terasi Petrovaradinske tvrdjave, ispod velikog sata na kuli, ispricao sve o Vinku, a ona je opet plakala i opet me ljubila smrkčući. I evo, sećam se Vinka i sada, kada je srušen stari Petrovaradinski most. BOMBRDOVANJE GRADA JE NASTAVLJENO. Celu noć KAO ZVERČICA OSLUŠKUJEM VAZDUŠNU KAMPANJU, lovim zvuke napregnuto. Odbijam da spavam, kao da ću svojim bdenjem sačuvati nekoga ili nešto i spasiti ga od bombi. Prva mi je pomisao jutros: šta su nam noćas srušili. Koji most je oboren. Dunavski kod Beške? Pančevački? Tramvajski most na Savi. Nas ponos: Gazela? Brankov most, pored kojeg stanuje moj sin? "
............................