• O bliskosti
  
• Put kojim se ređe ide
  
• Umeće ljubavi
  
• Imati ili biti

• Naslovna strana

• Migel Serano
  
• Vladeta Jerotić

• Markesov oproštaj
  
• Paulo Koeljo
  
• Radjard Kipling
  
• Marija Jovanović
  
• Snežana Pejaković
  

• Srpski nebeski grad
  
• Studenica

• Nedostaje mi ...
  
• Mostarske kiše
  
• Dok gori nebo
  
• R.Tagora

• Rottweiler
  
• Munja i grom

• Leb i sol
  
• Vaya con Dios
  
• F.Šopen
  
• A.Vivaldi

• Sava Šumanović
• Klod Mone
  

• Hajde da se igramo

    Jedan od najvećih pisaca današnjice, nobelovac, Gabrijel Garsija Markes, koji je teško oboleo, napisao je pismo kojim se oprostio od sveta. U pismu koje je preveo Milo Petrović, između ostalog, piše:

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam samo krpena marioneta i podario mi komadić života, moguće je da ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio ne po onome što vrede već po onom što znače.

Spavao bih manje, sanjao više. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju.

Slušao bih druge kada govore i - kako bih uživao u sladoledu od čokolade!

Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i čekao da izgreje sunce.

Zalivao bih ruže suzama da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica.

Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.

... Živeo bih zaljubljen u ljubav ... Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sami nauče da lete.

Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.