SRPSKI NEBESKI GRAD Gordana Živković
 |
. |
Zveri su se svuda razmnožile. Iz čeljusti im biju pohlepa, razvrat, surovost i mržnja. Stope im na trulež mirišu. Alkohol, prostitucija, nasilje, droga. Od njihovog vonja zamračeno je nebo, kao odjek srca opustošenog prazninom. Ne oseća se dah prvih prolećnih ljubičica. I ptice su utihnule. Laste se više ne vraćaju u ove krajeve. Zlo likuje. Na crnom licu blješti mu ledeni osmeh, dok nas lako kupuje ovladavajući našim strastima. Poklanja nam pustoš. Šalje nam duhove podnebesja koji se obrušavaju rojevima paklenih pomisli, ispijajući nam duše lagano. Strahom nam kosti lome. Zebnjom izjedaju srce. Unose pometnju. Bomarduju užasom. Nikada nam mira ne daju ...
Neprimetno, nizvode nas u pakao. Već smo blizu bezdana, visoko gore podigla su se nebesa. Put nam se, izgleda, bliži kraju. I zato igara, igara nam treba! Uživanja nam dajte, smeha razuzdanog i pijanog pira! Da pehar svoj ispijemo do dna. Što buka bude veća, manje će se čuti tišina. A u njoj osećamo kako nam zamire duša od olovne boje večne smrti. Biće nam se rasipa ..
Znaci vremena nas opominju, no mi nimalo za to
ne hajemo. Čemu takva patetičnost? Biblijske priče o večnoj borbi dobra
i zla? Standardni apokaliptični prizori? Mitske predrasude? Mi danas
ovde stojimo čvrsto na zemlji spaljenoj mržnjom i ne osvrćemo se na
nebo. Priklonimo se realnosti i propisanim pravilima igre, kao sav
normalan svet. Konačno uzmimo na sebe svetski znamen.
 |
Hiljadu devet stotina devedeset osma godina. Osamsto godina Hilandara i 777 godina svetosavskog zaveta, kojim je na Saboru u Žiči na Spasovdan srpska zajednica proglašena živom samo ako joj je na čelu Sveta Trojica. Tada su se Sveti Sava, skupština srpskih uglednika i sveštenstvo zavetovali Hristu da nikada neće odstupiti od prave vere (reč je o pravoslavnoj veri, definisanoj u Simvolu vere i na sedam svetih vaseljenskih sabora), po kojoj je zajednica među ljudima duboka i istinita tek kada je stvara sam Bog, tj. ako je to zajednica ljudi sa Bogom. A ako pak nisu u zajednici sa Hristom, onda među njima nema zajednice pa ma koliko čvrsta, velika i vojnički snažna ta država bila. Je li to opomena? Samo slučajnost? Simbol naše sudbine? Ponuđena milost? Otvaraju li se sada za nas nebeske dveri da ubegnemo iz ovog pakla?
|
|
. |
Narode moj, nekada veliki, gde si?
Trgni se iz košmarnog sna, ustani sa samrtničke postelje, izbegni
avetima, oteraj demone i pođi u Hilandar. Jer, ako je uistinu smisao
jednog naroda da otkrije bar jedno Božije svojstvo, nasluti jedno
Njegovo tajno Lice, onda je Hilandar zasigurno srpski doživljaj
božanskog. Na njemu se zato i živi o duhu, a ne o hlebu. Zato nije čudo
što je baš Hilandar čuvar duhovnog blaga Srba i neprekidno svedočanstvo
njihovog postojanja. Tamo, usred plave vode pod plavetnim nebeskim
svodom, kuca srce Srbije. U monaškoj zemlji posvećenoj Presvetoj
Bogorodici, gde ga je davno smestila promisao, ona živi i moli se za sve
nas. Nikada nisam bila u Hilandaru. Moj Hilandar je uvek u meni. SRPSKI NEBESKI GRAD ...
Narode moj, priviknut na stid, stresi sa sebe strah i podigni se. Ova
zemlja zasađena je Hilandarom, a klica njegova u tišini samo čeka da
nikne. Sami smo sebe izgnali iz Hilandara i sami sebe u pustoši
izgnanstva dočekali. Sami ćemo se u njega i vratiti. Svaka je crkva naš
Hilandar. Strpljivo nas čeka u plamenu svake voštanice, mirisu tamjana,
svetlosti ikona, anđeoskim horovima što bruje kroz crkvena zvona, u
čudesnoj opojnoj tekućini ljubavi što nam dotiče iz duše vaseljene.
Uzmimo svoj krst i zaputimo se u Hilandar. Prepoznaćemo jasno put koji
vodi do njega, spazićemo vrata spasa kad zaronimo u molitvenu reku koja
izvire iz naših srca i bešumno se uliva pred nebeski
oltar.
Sklopimo ruke u molitvu, pustimo srce da
samo oseća, sav bol iz sebe isplačimo, iskrom božanskom sažežimo mržnju
i gnusobu kojom smo otrovani, tasom ljubavi izmerimo svoje misli i dela,
oprostimo svima koji su nas povredili, za oproštaj zamolimo sve koje
nismo voleli, pokajmo se i s uzdahom olakšanja, kao deca krotko, pred
Hrista stanimo. Uđimo u reku života. Napijmo se na njenom izvoru da nama
poteku opet životni sokovi. Otkrićemo iznova davno zaboravljenu Reč iz
koje smo postali. Tada će odjednom nestati svet izokrenut u ogledalu
prividnog života i iščeznuće sve ono što možda i nije stvarno bilo. Sve
će stati ili tek otpočeti. Projaviće se nenadano svet osenčen znamenom
krsta u kojem će se videti ono što se nikad videlo nije. Pokazaće se
mogućim sve što smo smatrali za nemoguće. Nestaće tragične podele u nama
i oko nas. Pomiriće se žrtve i dželati. Sve što je razdeljeno u ljubavi
će se opet spojiti. Ugledaćemo prave mirotvorce i začudićemo se.
 |
Naš put do Hilandara posut je trnjem.
Ogromnim ličnim trudom, samoodricanjem i samokontrolom. Savlađivanjem
teških iskušenja. Pod teretom krsta mnogi će zauvek pasti. Neki će i
proći. A samo duhovno najpribraniji i najjači stići će do vrata spasa.
Ali, ako na tom putu čak i nestanemo, neće nam se zatrti ime i ugasiti
ognjište! Hilandar u našem srcu vaskrsnuće nas ...
objavljenog u posebnom broju "800 godina Hilandara"
izdanje "Beogradskih novina" iz maja 1998.g.